Pada veče. Ispraćaj dana koji je bio malo kišni i tmuran, a malo samo tmuran. A veče tek dolazi sa svojom tminom. I sa svojim zvezdama.
Al’ zvezde su gore…Međ oblacima, međ snovima, međ visinama. Potrebne su stepenice nebeske, nebeske merdevine, jedna nebeska stolica da se popnem na nju i da dohvatim i osetim sjaj te zvezde što tinja svake noći. U noćnoj tmini.
Eh, kako bi bilo lakše sa lampom! Lampa je pomoć, lampa je svetlost, lampa je sjaj. Zadeneš jednu za pojas i baš te briga. Dok sija Sunce – sija, kad prestane da sija – tu je lampa. Svaki pametan čovek ima lampu zadenutu za pojas.
E, postoji samo jedna sitnica koja je tu u neverovatnoj kontradiktornosti. Ako poželiš nekada nekako da pronađeš zvezdu tinjalicu, onu koja te svaki put pre no što aktiviraš svoju lampu, u dolazećoj tmini i zaintrigira…Baš tu ako poželiš pronaći – lampom nećeš uspeti. Njena svetlost će zvezdu tinjalicu obasjati i ona će postati nevidljiva.
Zvezde se ne vide na svetlosti, samo u tmini. Tmine čine zvezde vidljivima, lampe čine zvezde nevidljivima. A ti budi pametan…
