Ko prizvuk violončela
Pun otužne harmonije
Na praznoj sceni
Što drema,
Tako mi je počeo dan.
Bez reči, očiju, tela,
Ko brod sred provalije,
Čekam nasukan.
E, tako je meni
Kad tebe nema
Tode Nikoletić: Nasunak
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač?
Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta,
One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno.
Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan
nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva,
Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam…
Biće ipak da sam samo obično DETE.
