Kada je otac u našu kuću
Doneo šerpu sa vašara,
Imala je plave tufne
I ručke bele kao da su
Od šećernog praha.
Kupio sam, rekao je majci,
Od nekog Jašara.
A njoj su oči zasjale
Krupne
I ostala je od sreće
Bez daha.
Odmah je u nju sipala mleko
Koje smo kupovali
Od tetke Draginje.
Stavljala je na šporet meko
Kao da je od perja.
Gledali smo majku kako se
Saginje dok su iz šporeta
Letele varnice od hrastovog iverja.
Ne zna se ko je bio lepši
Kad mati kuva i dodaje u nju
Nežnost prepunu brige.
Obe su bile naše vile
Ispod crvenog krova.
A nama je, uz knjige
cvetao osmeh,
Od uva do uva,
Beo od mlečnih brkova.
Šerpa je došla iz neke
Daleke bajke
Da ne budemo gladni
Dok nam vreme
Sprema nove bore.
Nema više majke.
Ni šerpe više nema
Nedostaju kad u duši
Zahladni.
Samo ponekad, na nebu,
Gore, kao u lepoj priči,
Učini nam se da
Nebo na šerpu
S plavim tufnama liči.
