Ne tako davno, u Briselu je 1958. godine još uvek radio poslednji „ljudski zoološki vrt“! I kao što danas odvedete decu da gledaju majmune, tigrove i lavove, tada je hiljade posetilaca buljilo u polugole Afroamerikance koji su terani da glođu kosti kako bi bili uverljivi „ljudožderi“, hranilo indijansku decu koja su prikazivana kao „čuda prirode“ i podsmevalo se čitavim porodicama iz Azije i Južnog Pacifika koje su držane u kavezima.
A Brisel i nije bio jedini grad sa ovakvom „atrakcijom“! Reč je bila o ostacima prakse koja je u razvijenim zemljama Evrope 19. i 20. veka bila svakodnevica!
„Tata, tata, hajdemo da gledamo divljake!“
Human zoo. African girl in a Congolese village display at the Brussels 1958 World’s Fair.
Smatra se da je prvu izložbu „divljaka“ napravio Kristofer Kolumbo
kada je u Španskom kraljevskom sudu 1492. godine izložio šest Indijanaca koje je zarobio na svom putovanju u Ameriku.
Prvi poznati „Ljudski zoološki vrt“ u Evropi otvoren je u Vatikanu u 16. veku
kada je kardinal Hipolitus Mediči javno pokazao svoju „kolekciju“ Indijanaca, Maora i drugih „egzotičnih“ živih eksponata.
Evropljanima se zabava izgleda veoma dopala jer su ovakve priredbe postale masovne, pa se na milione gledalaca okupljalo da gleda „divljake“ u zoološkim vrtovima i cirkusima širom starog kontinenta – Od Londona i Barselone, do Brisela i Rima.
Svoju najveći popularnost ovaj nehumani vid zabave doživeo je u 19. veku. Ostao je zabeležen podatak da je samo „izložba“ u Varšavi privukla skoro 300.000 posetilaca tokom ’80-ih godina 19. veka.
Obe Svetske izložbe organizovane u Parizu 1878. i 1889. godine sadržale su i „selo crnaca“ („Negro Village“). Preko 28 miliona ljudi došlo je da vidi oko 400 urođenika iz Afrike koji su držani u kavezima i kao takvi predstavljali veliku atrakciju Sajma.
Kako je mučenje ljudi prikazano kao „upoznavanje drugih kultura“?
Ako bi neko i pomislio da ovakav tretman ljudskih bića nije human, tu su bili vodeći svetski „naučnici“ da ih razuvere i opravdaju postojanje „vrtova“. Naime, „ljudski primerci“ i „živi muzeji“ koristili su masovno u svrhe kolonijalističke propagande i naučnih teorija o takozvanim „rasnim hijerarhijama“ tj. superiornosti belih „civilizovanih“ ljudi u odnosu na „divljake“.
Dlakava žena iz Laosa, poznata kao Krao, tako je bila izložena krajem 19. veka kao „karika koja nedostaje“ između čoveka i orangutana, a 1906. pigmej Oto Beng bio je izložen u kavezu za majmune u njujorškom zoološkom vrtu u Bronksu.
Postojanje „ljudskih vrtova“ pravdano je i upoznavanjem drugih kultura i ljudi, ali niko nikada nije spominjao odnos i tretman koji su u njima imali imali “eksponati”.
Većina nesrećnika koji su prikazivani na ovim mestima prodavani su i seljeni iz jednog cirkusa u drugi kao roba. Bili su vezani lancima, prebijani zbog najmanje sitnice i hranjeni ostacima. Primoravani su da učestvuju u predstavama, a neretko su ih deca posetioci gađali kamenicama da vide šta će ljudi „iza ograde“ da urade.
Mnogi “eksponati” umirali su od bolesti i iscrpljenosti.
Do pada interesovanja za ova morbidna mesta došlo je ’30-ih godina 20. veka, ali ne toliko zbog rasta svesti o pogrešnosti čitavog koncepta već pre zbog toga što su mase našle novi izvor zabave – bioskope! Poslednji „ljudski zoološki vrt“ zatvoren je u Briselu 1958. godine.
Izvor: dnevno.rs
