On ima jutarnju nervozu oko
venecijanera koje na poseban
nacin otvara kaze:“ Idealno je za
dokolicare vremena. Stoike ljubavi.
Odlazi do kuhinje i sipa Bitter lemon
u čašu koju vadi iz kredenca.
Ona od juče, polomljena jer
je na parket spustio,
u tami korpe za otpatke drema.
On pravi grimase kad se stvari
otimaju kontroli tako što mu desni
obraz poprimi oblik srpa koji
se nema na šta spustiti.
Volim kad pogledom dodirnem
Inje na njegovoj bradi,
pa mu ozbiljnim glasom pripretim:
„Zašto krades sibirske tuge?
Za to preki sud mojih usana zaseda.“
„Zekiš“, odgovara, praveći prećutne
planove o osvajaju Univerzuma
u potpojasnim zonama nežnosti.
On naslanja oblake na moje dlanove
tako nežno da
pomislim kako šećerna vuna
detinjstva nadrasta sve košmare
odraslog vremena u kapsulama
što samo osmeh propuštaju.
Govori da je ostavio karijeru
sportiste kako bi u Bašlarove
sentence ušetao, u delu grada
čije ime namerno drugačije izgovara
samo da mi liniju osmeha osenči.
On ima krilate peševe i topuz od
blagosti zato se leta ne plašim, ni
ratnika koju mu kraljuju.
Govori da moje haljine, ponekad,
posrću na razrezu vetrova taman toliko
da belinom prodavce smernosti zasene
Volim kad desnom rukom obuhvati
nepoznati prostor
naših ćutanja dajući znak pauku
da poslednjoj niti da šaru jednoroga.
Tada znam. nisam sve bajke osmislila
koje ću mu na domalom prstu ispisati
u noći bez meseca da ih, nerazbuđen,
usnama dopiše.
