Opet on.
Opet jer to mora da bude on.
Jer koliko je Balkanaca spremno da se diči time da ga oprečne kulture slave kao svoga? Obilić se slavi i kod Srba i kod Albanaca. Isto je i sa većinom uskoka kod Hrvata i Srba. Sibinjanin Janko, domaćoj epskoj tradiciji jako drag, je mađarski knez Janoš Hunjadi. Ali niko tu nije kao poslednji izdanak Mrnjavčevića, Kraljević Marko. Njega slave podjednako Srbi, Bugari i Makedonci, Hrvati u nešto manjoj meri, još manjoj Crnogorci i Vlasi, dok Grci i Albanci imaju svoje ekvivalente. Uz to, bilo je i pisaca van Balkana koji su reprodukovali Markovu priču na razne načine, i ti pisci su variralo etnički od Mađara do Italijana, od Britanaca do Francuza. Mnogo je njih pričalo, pisalo i crtalo o njemu.
Opet o njemu, jer to mora da bude on.
Teško je zaobići mitskog Marka. Prvenstveno zato što je lako zaobići istorijskog, jer je znatno, znatno uži. Rođen i umro u senci većih, s jedne strane Nemanjića i sopstvenog oca Vukašina, s druge strane Turaka, a evo i s treće strane samog sebe. Dobro, mitskog sebe. A kako bi se i rvo sa tom ljudinom?! Čovek od trista godina, sa buzdovanom, rukama koje cede suvu drenovinu, zapanjujućim intelektom od mladog doba i prijateljima koji variraju prostorno i vremenski? Pa Herakle mu nije ravan! I naravno da će mitski Marko da bude interesantniji za obradu od istorijskog. Istorijski je, doduše, imao dovoljno časti da i pod neprijateljem ne zaboravi svoje, što je možda i doprinelo do mitologizacije lika mu i dela u narodnoj oralnoj tradiciji (mada korelacija ne ukazuje na uzročnost, al’ ’ajd’). Ali mitski dozvoljava više igrarije, više eksperimentisanja sa formom, više prerade univerzuma, retkonovanja, parodija.
I naravno, stripovski mora da ga bude. Trenutni najpoznatiji dom su mu „Vekovnici“, s tim što je pre toga stanovao u „Postelji od gloga“ i na stranicama „Strip Pressinga“, a još pre toga po fanzinima od sorte. Velikani poput Kerca i Bodrože su mu posvetili nešto svog stripovskog i ilustratorskog vremena takođe. Sigurno da ih je tu bilo još. I naravno, tu se kretao od epske, nenadmašive moralne lavine do samoismevajućeg predloška. Negde na međi ga je smestio Nebojša Pejić, u pričama koje anahrono, humoristički i – opet – epski predstavljaju omiljenog srpskog sina.
Opet njega, jer to mora da bude on.
Šarac u Marka kod Pejića je nešto podeblji, nešto manje šaren (izuzev par stripova), nešto lakomiji, nešto plašljiviji, sve nešto ponešto, no i više nego nužno. Poput maltene svih konja u našoj epskoj tradiciji, Šarac ima svoju ličnost. A s kim je, takav je. Pejićev Marko je nešto interesantniji od klasičnog, sa svojim tanackim nogama, masivnim torzoom, špicastim brcima i prekim pogledom. Stil o kome će biti nešto više reči kasnije. Plejada ljudi oko Marka je slično predstavljena glede telesnog sklopa, barem ovi muški. Jedina razlika je što se povremeno nađe neka odeblja ili omršava figura. Žene su korektno predstavljene, bez mnogo varijacija ali bez stereotipnih izgleda (najinteresantnija je majka Jevrosima). Životinje isto tako – korpulentni konji, „zidarske“ zmije, itd.
No Pejićev Marko je mnogo više od redizajnirane anatomije. Gotovo svaka priča ima epsku naraciju sa namernim greškama (deseterci se gađaju samo u 70% slučajeva kako treba), a ovaj faktoid izuzima impromptu dijaloge i povike glavnog junaka ili deuteragonista u njegovoj bližoj i daljoj okolini. Neretko se u tekst ušunja i pokoji novokreirani deseterac autora, tek toliko da posluži priči ili štosu. Neretko Marko pri sebi ima vrč vina, bandaše i pokoju curu za dens. Neretko se tu dene koji objekat koji je, poput epskog Marka, vremenski dislociran. Otkud Kraljeviću kubura? Ili Filipu Madžarinu ešarpa? Sprave za vežbanje i gilipterke sa sloganima da ne pominjemo.
Uz to, vredi govoriti o stilu crteža. Sitne noge maltene srasle s opancima i krupna tela su više od stilističkog izbora. Ovo je briljantna veština Pejića da svede likove na goli minimum, da u najkraćoj mogućoj formi pokaže ono što pokazati valja. Vidni uticaj Minjole , ali sa jasnim samostalnim autorskim pečatom. Sve se svodi na igrarije prostim linijama, igrarije koje Pejiću odlično idu od ruke. Malo je crtača koji u tri kadra mogu na Markovom licu da promene par crtica, i da ga od rezervisanog pokažu kao razjarenog. Snažna ekspresivnost je postignuta čak i kod manje bitnih likova, kao što su muzičari i igračice. Da, čak i kod konja je ovo vidljivo. Svo ovo uprošćavanje dozvoljava autoru i da se valjano posveti pokretu i dinamici, koja je oštra, učestala i ne gasi se. Slično Tihomiru Čelanoviću, i ovde postoje aspekti animiranog filma u statičnom kadru. Par stranica i već gledate domaću obradu Vornerovih crtaća.
Pejićevi stripovi o Marku Kraljeviću su nastali kasnih devedesetih. Dom su našli u prvih nekoliko brojeva „Strip Pressinga“. Onda su sakupljeni u fini, tvrdokoričeni album „Doživljaji Kraljevića Marka“ – o kojem je reč u ovome tekstu, ukoliko niste znali – edicije „Dirty“ Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu pre tačno (ili približno tačno) jedanaest godina. Ćirilično, naravno. Na formatu većem od A4, naravno. Za Marka ništa manje.
Opet za njega, jer to mora da bude on.
Pejićevo poslednje flertovanje s ovim junakom je u vidu šestog albuma „Vekovnika“, zvanog „Čudovišta“. I mada je tamo dostojanstvenijeg izgleda i pun humora samo kada scenario to dozvoljava, ovaj Marko, ovakav kakvog nam je Pejić nudio pre više od dve decenije, je ipak odjahao malo dalje. Samo pravi majstori svog znanja, svoje struke i svoje vokacije umeju da se toliko dobro našale na datu temu, a da istovremeno u nju udahnu novi život i da sve na kamaru protkaju onim izvornim, epskim kvalitetima koji su i izdvojili poslednjeg Mrnjavčevića i od njega napravili legendu nekoliko naroda. Teško je reći šta bi Marko – istorijski koliko i epski – rekao na ovo delo, ali se može sa određenom dozom sigurnosti tvrditi da je, pored književnih radova poput „Zlatne knjige“ i „Natprirodnog ciklusa“, on u sklopu „Doživljaja“ samo dodatno ojačao.
On, naravno. Jer to mora da bude on.
