Za par godina,
proći ćeš našom ulicom,
i nećeš nositi osmijeh
tvrdoglavog dječaka.
U medjuvremenu, vrijeme će te zgaziti
Pretvoriti samo u slugu svakodnevice.
Ustajaćeš u šest, nekad i prije
Trčaćeš na posao,
vraćaćeš se dva sata posle planiranog,
ljutićeš se na sebe, čitav svijet,
znajući da svi oni žive kao ti,
a da ti nikada nisi htio da budeš kao svi.
Uveče, skinućeš prašinu sa „Stepskog vuka“
Želeći da još jednom zaviriš izmedju redova,
i shvatićeš, odavno si pripitomljen.
Kafu ne šećeriš, ukus je gorak
ne namještaš više frizuru satima pred ogledalom,
ne brineš da li će padati kiša,
Odavno ti je postalo svejedno.
Prestao si da sanjaš,
da trošiš riječi na objašnjavanja
Prolazne ljubavi,
Privremene prijatelje
i porodicu koja se nadala
da ćeš se uozbiljiti
i postati neki advokat ili doktor.
Sada u odijelu, prolazš našom ulicom,
ne obraćaš pažnju na djecu što se igraju
još uvijek nezrelim trešnjama
prettvorio si se u ono protiv čega
smo se borili, dok smo mi bili ta djeca
i ispisivali „planove“ po asfaltu.
to će, za par godina isprati kiša,
ona kojoj smo se nekada smijali
a sada…to je samo kiša.
