Ja bih još jedno proljeće u tebi,
da opupi, procvjeta i ozeleni,
da mirišem ljubičice ispod tvoga vrata,
al’ jesen klati brzinom kazaljke sata.
Rado bih padove usponima zvala,
u suton, kad sunce na brijege pada,
prikučila lice tvome licu,
suzu uhvatila u bijelu maramicu.
Tolika želja, a vremena samo malo,
skoro da je u džep prazan stalo,
pa me obuzmu neke crne slutnje,
budeći turobne iz sna ljutnje.
Ja bih još jedno ljeto u tebi,
da utolim glad mašti koja lebdi
između neba i zemlje žedne,
koja će ispiti kiše ledene.
Previše je u meni čekanja duga,
osamljena sam k’o napuštena pruga,
bojim se da zaborav prekrit će me nekad,
a ja ne znadoh ništa u životu no tebe čekat’.
25. 9. 2026. Gračanica
