Ponekad u momentima dokolice
popisujem svoj iznošeni donji veš
dotrajale majice i ostrugane čarape
pa ih zatim zaveštavam
nekom nasumičnom izabranom srećkoviću
iz javnog imenika.
Povremeno u časima dosade
skiciram čamac koji planiram sačiniti
od debelog hrasta sladuna iz obližnjeg parka
Čamac iz kog ću pevati poput gondoliera
dok budem veslao daleko od bova.
Neretko, moglo bi se reći i često,
sedim bosonog pred zgradom u kojoj ne živim
i brojevima izrečenim glasno
zbunjujem decu koja igraju žmurke.
Najčešće, bez ikakvog smisla,
protivrečim svojim istomišljenicima
tek da bih privukao pažnju na sebe
makar tada i gnev navukao
jer, momenti dokolice znaju da budu naporni.
Željko Žele Jovanović
