ž. a. r.
“ … šta se to dogodilo na putu za ludilo…“
(refren iz neke od pesama turbo folka)
Ko zna kako i ko zna zašto u moje sećanje “utrča” mali, guravi čovečuljak metlastih žutih brkova. Sreo sam ga davno u nekom drugom vremenu.
U martovski smrznutom danu stisli se na Dušanovcu u jednoj maloj kafani navijači „Zvezde“. Pije se, peva i zaklinje u crveno belu krv. Najglasniji je jedan mršavi, vrapčjeg lika, sa velikom šarenom kapom, koju mu svaki čas neko nabija na nos. Skakuće okolo ljubeći i grleći sve oko sebe. Čas klekne i ljubi „Zvezdinu“ zastavu, čas skače na sto i urla navijačku himnu.
“Ja sam ljudi čovek musliman zvani Dursum i z Sanskog Mosta. Svi me znaju. Perem autobuse u „Sana – Transu“. Ja sam čovek umetnik za te stvari. Prodo sam šporet iz kuće i bio ženu da dođem na utakmicu. Dursum! Navijač! Zvezde! Tri komadaaa, tri komadaaa to je naša nadaaa… Ko će da stavi paru?”
Skakuće tako Dursum po kafani na Dušanovcu. Po smrzunom martovskom danu, po mojim sećanjima.
Nekada je Dursum Musliman bio čovek umetnik, navijač “ Zvezde“ i perač autobusa. Imao je šarenu ( crveno belu ) kapu i dušu boje šljive.
A sada? Sada je Dursum arhivski snimak.
Pre neki dan na televiziji sam video jednog ušiljenog čovečuljka, žutih metlastih brkova i užarenih očiju. Nešto je nekome pričao. U prazno.
“ Ja sam je ufatio za noge a Avdo za kosu… i onda je…“
Isključio sam televizor. Bilo je hladno napolju. Mnogo hladno.
Radio je javljao: Srbi i dalje bombarduju Sarajevo…
Ugasio sam radio.
Noć je lagano i beznadežno padala na Evropu.
( Napomena: Tekst je pisan dok je na prostoru bivše Jugoslavije još besneo rat. Objavljen je u Melburnu u novinama „Srpska sloga“ gde je Ž. R. imao kolumnu “ Dobošar“ )
