Ja mogu da nas zamislim na obali
Zapljuskuju je talasi i plime
dok ćutimo bore
neprebrojivo prostranstvo čulnosti
stapa se kao nebo sa morem
Gledam te iz daleka
dok vezuješ čamac za mol
Ja vezujem ti niti oko srca
Fotografija u albumu postajem
sećanje izostavlja bol
U letnjoj haljini raspletene kose
oduvek čekam snažne ruke mornara
što još ni jednom isplovio nije
Koža mu miriše na duvan
usne na votku i rum
Ali na toj slici on uvek odlazi
Pred njim se pruža usnuli drum
Ja mogu da zamislim nas
bez reči se pogledi u bojama slažu
dok se tiha sreća uvlači u pore
vetar na kamenoj kući
zatvara prozore
Oluja razvezuje čvor
Isplovljava čamac
što usidren beše privezan za mol
Ja ne mogu da zamislim
da preda mnom je vreme
u kome mi pučina s tobom
postaje jedina spona
Svaki je talas gorčina koja zapljuskuje
svaka je oseka tuge poseta
Možda će ti jednom ljubav
svetionik biti
Pučinom lutaš kao kapetan bez broda
U luku se tvoju pretvaram
Nestajući u magli
budim se – tvoja
Na obali stari ribar
harmoniku svira
Predeli su sećanja
Akorde drhtavim prstima prebira
Da ostane u prostranstvu
neprebrojivom
bira….
