Zovu me.
Na desetine njih
čijih se imena više i ne sećam.
Obigravaju oko mene.
Smeškaju se.
Kikoću.
Cupkaju.
Veselo poskakuju
tapšući svojim tananim,
belim ručicama
dok im valjuščići pod bradicama
podvriskuju kao u kolu.
Mame me.
Vabe me.
Tepaju mi i povlađuju.
Oh, kako mi to godi!
Govore mi da sam naj,
da iz mene dolazi sjaj.
Niko kao ja!
Niko bolji od mene!
Dopada im se moje stomače.
Svaka seda u kosi
pojačava moj šarm.
Mudro zborim.
Doguraću daleko.
Ne mogu da odolim.
Brk mi se razotrkriveno,
već otvoreno, pohotno
smeška.
Oh, kako mi to godi!
Ma zašto više ne čuti?
Ma dokle više?
Svaka nova seda me opominje govoreći:
– Nisam poslednja!
Kao da ja ne znam!
A iza nje roj.
Jato.
Krdo!
Neumorno galopira ka
meni!
I sve su brže i brže!
Stižu me dok ja putujem
ka njima.
A one sve to posmatraju
dodirujući se skoro besramno.
A opet, tako mazno.
Sada ih već gledam,
ne okrećem više glavu.
Gledam ih u svaki njihov pokret,
gledam ih u svaki njihov osmeh…
U svaki blještavo beli zub
njihovog osmeha
tražeći u njegovom odsjaju
dozvolu koju neću dobiti.
I tugujem.
A ni smejati se prestao
nisam.
