Bilo je tačno sedam, subota. Dan za ljubav. Ljubav, kojoj nisu potrebni zagrljaji. Večernja haljina. Smoking. I držanje za ruke. Već samo pisma. Ona koja si ostavljao na stolu. Dok spavam. I odlazio, s tajnom pod nepcima. Govorio si : Oni koji vole, ne opraštaju se rečima, već srcem. A srce je večno. Od njega se ne rastaješ. Čak ni onda kad zaplače. Negde sam to zabeležila.
Želela sam toliko toga da sačuvam. O tebi. Pre nego što odeš.
Rekli su mi da ne mogu da te volim. Da je kraj. Da treba da te pustim. Nastavim dalje. Zaboravili su da nijedna ljubav nema kraj. Da je beskonačna. I da će trajati i posle nas.
Verujem ti. Da si mogao da biraš, ostao bi. Ovde. Sada. Na ovaj dan. Dan za ljubav.
