20. Jula 2019. | 22:33
Početna / Mesečina / Lela Milosavčljević: Slatko od višanja

Lela Milosavčljević: Slatko od višanja

Vreo junski dan beše odmakao ali je napolju još bilo vruće. Sparina i težak vazduh se uvukli u kuću i ništa ih nije moglo isterati, dok noć ne donese svežinu. Prostorijom se širio miris višanja. Mira je povremeno brisala znoj koji se slivao niz lice. Vrućina, stajanje kraj šporeta i turban od tanke marame na glavi, stvarali su joj je nervozu. Pogleda usmerenog na šerpu u kojoj se kuvalo slatko povremeno bi podigla sa pločica levu nogu da je malo odmori.
Skupljene jedna uz drugu višnje su izmicale ispred ključale tečnosti i povlačile se ka obodu. Gusta slatka masa je ključala bližeći se ka njima i onda bi u jednom trenu, kao lava, prekrila višnje. One bi nestale u tom talasu a onda ponovo počinjale da isplivavaju i da se grupišu, kao da beže od vrele mase, koja ih u tom krugu šerpe obavezno stigne, ne žureći, kao da se to podrazumeva.
Mira se zapita ko li je prvi skuvao slatko, ko li je osmislio recept i proporcije. Imala je običaj da o običnim, svakodnevnim stvarima razmišlja onako kako bi većini izgledalo bespotrebno. Od te prve, obične, o poreklu slatkog od višanja misli je odvedoše dalje. Gledala je tu neravnopravnu borbu višanja stavljenih u duboku šerpu i vrele mase koju potpomaže toplota i koja ih stiže, prekriva i od njih pravi mirne voćkice, ravnomerno raspoređene i servirane u kristalnu tacnu.
Tako nekako i mi bežimo pred životom a on nas, ne žureći stiže. Zna da je to samo igra i da je u tom krugu on nadmoćniji.
Možda je takvo razmišljanje Miri davalo opravdanje za ono što nije uspela, umela ili stigla u životu. Misliti da nije moglo drugačije donese neki mir, pomalo uteši, bar na kratko, do ponovnog buđenja kajanja, savesti ili žaljenja. Da li je ona mogla promeniti neke svoje promašene korake? Da li je mogla neke ljude izbeći, ili ih bar na vreme prepoznati? Ili je i njih donosila ta lava života pa su prosto bili neizbežni.
Nekada je , više od svega, verovala u dobrotu i čovečnost. Verovala je da to svaki čovek nosi u sebi, samo treba prepoznati. Verovala je da se dobro dobrim vraća. Ne bi mogla tačno reći kad je prestala da veruje u to. Ne zna ni kad je prestala da pred spavanje šapuće molitvu za sve ljude koje zna. Zamerala je sebi što je prestala pa se prisiljavala da to uradi. Izgovarala bi ona te reči, ali ih nije više osećala. Bile su kao tuđe, daleke i tihe.
Možda je sve to počelo onog dana kad se razbolela sestra njenog muža i kad su od jednog rođaka zatražili da im pomogne da dođu do nekih ljudi na Klinici. Znali su da može, ali to nije učinio.
Možda je prestala da veruje onda kad su pozajmili novac prijatelju koji ga nikada nije vratio. U početku je samo pomerao datum, kasnije se otvoreno ljutio kad ga zatraže, a na kraju se pravio da ga nikada nije uzeo. Mužu i njoj je postalo neprijatno da traže svoje, računajući na prijateljstvo i dobrotu, a onda, kako je vreme prolazilo, shvatili su da toliko košta ono godina njihovog druženja.
Ljudska dobrota pala je na ispitu i kad je Mirinu ćerku Sandru ostavio Nikola, momak koga su prihvatili kao svoje dete. Bili su u vezi četiri godine. Voleo je slatko od višanja, kuvala ga je za njega, jednako kao za svoju decu. Otišao je bez reči, povredivši i Sandru i njih. Sa devojkom koja ima papire u Norveškoj. Nema ljubav veze sa tim, rekao je. Sandrina patnja je posebno promenila Mirin život i možda je baš tad prestala da se moli. Prigrlili su se tada, skupili kao ove višnje i čekali da prođe. Da prođe ili da ih ubije, ali da budu skupa. Nikada neće proći skroz ali su nastavili dalje.
U svim tim naletima života treba čoveku snage, treba mu pameti, ali mu treba i neko da ga pridržava. Vrednost njene porodice nikada nije bila u pitanju. Bili su tu jedni za druge, uvek i u svemu. Bilo je tu ljudskih slabosti, razlika i nerazumevanja, ali su uvek bili podrška jedni drugima, koliko god je to bilo moguće.
Ima čovek potrebu da ima bliske ljude i van porodice, da sa njima podeli nešto svoje, neke misli, neke tajne. Srećom, bilo je u njihovim životima prijatelja. Ima ih i danas, svako ima svoj deo života koji ispunjavaju i drugi ljudi. Ima ih i Mira i tačno zna koji deo života sa kim deli. Naučila je da izmeri koliko je neko sposoban slušati, pa mu toliko i kaže.
Imala je ona drugaricu sa kojom je delila sve. Od besmislenih dnevnih razgovora, preko letovanja. Od par uštipaka onih teških godina, do najlepše garderobe. Bila je malo starija od Mire, pa su njeni problemi ranije nailazili. Prošle su one zajedno i veselja i žalosti, rađanja i smrti. Pomagale se rečima i delima. A onda se drugarici život umirio. Kao kad ovo slatko od višanja bude gotovo. Sve dođe na svoje, onako kako treba ili kako mora, ali više nema onog vrelog talasa, onog bežanja i borbe. Više joj nije trebalo da se na osloni pa se izmakla da sama ne bude oslonac. Uživela se u sopstveni mir i sreću i zaboravila. Tad je Mira, definitivno, prestala da veruje u ljudsku dobrotu. Tad je shvatila da čovek sve dok živi ima šansu da bude loš.
Na mesto na kome je bila ta, najbolja, drugarica Mira je zauvek sazidala stub vere i nade. Samo se na njega oslanja. Proći će lava i u njenom životu, prebrodiće i njena porodica bežanje pred naletom vreline. Sve će se umiriti i imati svoju svrhu i dalji cilj. Kao slatko od višanja u kristalnoj tacni.
Kroz otvorena vrata balkona uđe neki vetrić spolja. Mira još jednom obrisa znojavo lice, isključi šporet i skinu slatko. U šerpi su se caklile višnje, lepo i jednako raspoređene. Ona ključala masa se umirila, zgusnula i one su plivale u njoj. Ona više nije nasrtala na njih, one više nisu bežale. Svako obavio svoje, pa se stopili i miruju.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Lela Milosavljević

Lela Milosavljević
Iz Užica, ljubitelj umetnosti i kolekcionar uspomena. Piše satiru i lirsku prozu, autor knjiga "Tragovi bosih stopala" i "Ples među svicima", kao i tekstova objavljivanih u više elektronskih i štampanih časopisa za umetnost i kulturu, portalima i stranicama.