17. Novembra 2019. | 04:04
Početna / Strip / Na mene kamilicu, dete…

Na mene kamilicu, dete…

Za svako glavnotokovsko delo postoje najmanje dva alternativna. Nekada je to pravi bunt umetnika da uradi nešto van norme. Nekada je to izgovor za nedostatak talenta. Nekada je to zdrava i prolazna zabava. A nekad pomalo sva tri, plus još par drugih stavčica. Alternativni pravci se, u globalu, najčešće vezuju za određenu grupicu individua, bilo to samo njih dvojica/dvoje/dve, bilo krupnija skupina sa rotirajućim sastavom.

Ovaj kuriozitet se vika „strip grupe“, a one same po sebi imaju podele, ali držaćemo se geografske. Reč je o niškoj grupi „Čaj…Odličan“, koja je već odavno prešišala deceniju svog postojanja. U svetu strip grupa, ovo je retkost. Međutim, sami „čajdžije“ su pomalo (više) izašli iz kružoka stripa i od sebe formirali legitimni umetnički klaster, uticajan uglavnom na jugu ove naše zemljice, ali sa eksponentima koji su već odavno regionalno i inostrano priznati autori na polju devete umetnosti. U prilog silini „čajdžija“ jesu nebrojene grupne izložbe u različitim gradovima Srbije (i nešto šire), počev od 2002. i zaključno sa 2010-om. Komemoracija desetletja nezaustavnog rada grupe je pretočena u monografiju „Prvi desetogodišnji art book“. I ovo štivo je upravo to – art book, odnosno umetnička knjiga. Iako je tehnički monografija o stripovskoj delatnosti „čajdžija“, pored stripova – koji su sve samo ne prosečni – sadrži i skice, ilustracije i slikarske poduhvate, sve realizovano različitim tehnikama i onoliko povezano koliko je čitaocu dozvoljeno da bude. „Art book“ se sastoji od radova četiri „čajdžije“, zvanih redom Toni Radev, Vladimir Pavlović, Predrag Stamenković i Dušan Cvetković, sa naslovnom koju je radio peti „čajdžija“ Anton Sliško. Naravno, sama grupa se sastoji od više članova, iako ovo delo prikazuje radove samo navedenih četiri-pa-i-pet. Svako sa različitim pristupom, svako sa različitom vizijom, a svi udruženi u jedan lepi koktel čaja, umetnosti i stripa.

foto: Dušan Cvetković
foto: Dušan Cvetković
foto: Dušan Cvetković
foto: Dušan Cvetković

Valja početi od prvog navedenog. Toni Radev je relativno poznato ime srpskoj strip sceni. Pored rada u časopisima poput „Strip Pressinga“ i „Strip Manije“, kao i fanzinima a la „Patagonija“ i „Krpelj“, Toni je učestvovao i jednim stripom u albumu „Postelja od gloga“ Marka Stojanovića i Dejana Vujića (koji je takođe izašao u četvrtom broju „Strip Pressinga“), a ima i potpisan strip album „Max Debris: Ispovest pravog krivotvoritelja“   po scenariju Stojanovića i Đorđa Milosavljevića (izlazio u drugom broju časopisa „Bumerang“, kao i u delovima u „Politikinom zabavniku“). Sam rad na „Debrisu“ odmah pokazuje Tonijeve afinitete prema frankobelgijskom stripu, konkretno prema crtačkoj stilizaciji u „Spiruu i Fantaziju“  (crtači kao Žiže, Berk, itd.). U sklopu „Art booka“ vide se i primeri ovoga: tu je „Sveti Vinsent“ koji pozdravlja čitaoca na uvodnoj stranici stripa. To prate dodatne table u fazi skiciranja na stranama 6 i 7, uz humoristički strip „Moroni“ na strani 9 i pin-ap ilustraciju Maksa Debrisa na strani 11. Međutim, i pored ovih profesionalnih/komercijalnijih izleta u glavni tok – uz ovo valja dodati i pin-ap Macanovog „Sergej stripa“ na strani 8 – Radev briljira u nekonvencionalnom okruženju, i tu valja izdvojiti kratki strip na str. 5 i nešto duži strip „Mary“ na stranama 36-39. Oba su verovatno najnečitljivije i najzamršenije kreacije u sklopu ove knjige. Iako je prvi kudikamo lakši za praćenje, prvenstveno zbog nešto jasnijeg crteža i čitljivijih slova, značenje valja tražiti onda kada valja tražiti isto u filmovima Dejvida Linča – u prevodu, samo napred, imajte na umu da autor neće da se složi sa zaključkom. Jedina – ali nepremostiva – prepreka kod „Mary“ je s namerom loš rukopis pri upisu dijaloga. Priča funkcioniše kao lepa, bestrukturna ljubavna priča, doduše zbog autorovog izbora da se poigrava sa čitaocem pravo je pitanje da li je to i poenta stripa. No, Radev svejedno uspeva u intrigiranju čitaoca, hoće da ga navede da pita prava pitanja, da se udubi u strip.

Slična situacija je i sa Vladimirom Pavlovićem. Pavlović se u celosti „Art booka“ – ako ne i sopstvenog stvaralaštva en generalle – bavi grubljim kolažem. Svako delo mu je neispeglano, (ba)reljefno, potreseno. Em umetnička, em ljudska aberacija. Štaviše, jedino od Pavlovića što je u sklopu „Art booka“ približno stripu je rad na str. 12, gde podjednako, kao Radev, iziskuje od čitaoca da sam dođe do sopstvenih zaključaka. Interesantni radovi su mu na stranama 14 i 15, prvenstveno zato što su tematski jako srodni. Oba su ljudske kreature sa telesnim distorzijama kakve samo studije Ivice Stevanovića mogu da prevaziđu. I obe kreature imaju vidljivu pupčanu vrpcu. I obe su okružene skeletima ptica, bilo u letu, bilo u mirovanju.  Ova braća po umetničkom prikazu čak i sopstvene pupčane vrpce okreću jedan ka drugom, kao u želji da zajedno vežu sopstvena limitirana značenja i kreiraju neko novo, poznatije široj publici. Možda mu je najpitomije delo na str. 22, jedino čovečje stvorenje predstavljeno s nevinim, gotovo prijatnim osmehom. I naravno, stvorenje je žena. I naravno, boja koja preovladava je plava. I naravno, njenim telom preovladava vir. Sve kao podešeno da privuče čitaoca da se smiri, da joj se poda, da ostane na toj strani zauvek.

foto: Dušan Cvetković
foto: Dušan Cvetković
foto: Dušan Cvetković
foto: Dušan Cvetković

Doduše, zadržavanje na jednom autoru bi onda kriminalno zapostavilo radove Predraga Stamenkovića. Od pomenute gospode, Stamenković jedini ima jednu konstantnu crtu u vidu likova i kontinuiteta radnji. Konkretno su mu ti likovi gitarista Sid i probisvet Majk. I obojica imaju neke vidne sličnosti, konkretno u domenu žena (kojih više nemaju) i sveopšte dekadence ličnosti (koju imaju za izvoz). Grublji crtež i ogromni međukadrovski prostor samo pojačavaju skučenu prirodu Stamenkovićevih stripova, izolacionizam iskorišćen na savršen način – u korist tanacke fabule isfragmentirane manje-više iz istog razloga. Nije ni slučajnost što su stripovi razdeljeni, bilo ilustracijama i stripovima ostalih „čajdžija“, bilo samim Stamenkovićevim radovima, bilo samim sobom. Lično mišljenje potpisnika ovih redova je da je Sid za nijansu privlačniji kao lik. Jedno malo poetsko izletanje van sekvencijalne umetnosti u tihu, boemsko-rokersku anegdotu, sa likovima na kakve bi se moglo naleteti na ulicama naših omanjih gradova naveče, kako sede i šljemare neko jeftino pivo uz jeftinije odelo i prebogate razgovore kojima jedino što nedostaje da promene svet jeste upravo sprovođenje ideja skovanih da se promeni svet. Majk je, s druge strane, skoro prosečan Frenk Miler-ovski lik, neo-noir grmalj koji vrši naraciju svih jada koji mu se dešavaju dok povremeno zvekne nekoga u facu. Doduše, uvodni strip o Majku je bez dijaloga, ali sa balonima. Gotovo da naglašava da ga već znate i da tu dijalog nije potreban, što pomalo narušava strukturu stripa.

A to narušavanje strukture radi radikalnog izgrađenja nove se nazire i kod četvrtog „čajdžije“; Dušan Cvetković, pored toga što ima dosadni posao urednika ovog izdanja, ima i nimalo dosadni posao dopunjavanja umetničkog izraza prethodne trojice sopstvenim, i to, barem stripovski, u sklopu „Art booka“ radi samo četiri puta. Glavnina njegovih ostalih radova ovde su ilustracije, i to ilustracije koje debelo varijaju po tematici i prikazu, ali koje nisu bez vezivnog tkiva. Tako ilustracije na stranama 23, 26, 27 i 45, kao i kratki strip na str. 46, sadrže anđele ili anđeoske figure, na stranama 24 i 25 su primetni uticaji feudalnog Japana, a na stranama 28 i 29 žene i maske. Tačnije, tanke, sitne, prosečno odevene, prosečno građene, neimpresivne žene i maske koje na ovaj ili onaj način skrivaju pravo lice. Anđeli su ti koji ovde evociraju najviše spekulacija (štaviše, slike s japanskom tematikom deluju namenski i prečišćeno, kao da su pre naručeni proizvod nego lični umetnikov izlet u kreiranje; naravno, ovo je samo pretpostavka od strane autora ovog teksta), pogotovo anđeo na strani 27, sa melanholičnom atmosferom, skoro pa praznim ambijentom, ali i uz blagi izlazak iz zakona fizike lebdenjem sedećeg anđela na geometrijskom obliku namesto leta istog. Šta god da je konačna tema predloženog na slici, sigurno je da je to nešto debelo prigušeno spoljašnošću, pa makar to bilo čudo prirode, nauke, vere ili umetnosti. Cvetkovićev najduži strip u „Art booku“ je, barem na jednom nivou, još jedna u nizu priča o „njoj“, o nekoj ženskoj osobi koja na ovaj ili onaj, ili pak taj tamo, način obitava u umu kreatora. Uz malo upletene egzistencijalne krize, krize identiteta, krize delovanja, krize telesnog zdravlja i sigurno još par kriza koje nisu potpuno ili delimično prikazane crtica jasne, ovo delo od šest tabli udara pravu notu prisiljene katarze, ili pokušaja bekstva iz iste. Narator stripa svoju intenzivnu prolaznost lamentuje ispod velikog crnog krsta, samog po sebi simbola trajanja u bilo kojem smislu. Strip na strani 48 je ekvivalent ovom prethodnom po većini navedenih elemenata. Iz oba se oseća poteškoća, teskoba, teg, sve moguće teške reči na „t“. Zato su kraći stripovi na stranama 46 i 47 malko lakši i pozitivniji; Cvetković ipak nije persona spremna za podsticaj na samomorenje, već kvalitetno koristi svoje alternativne autorske angažmane i da zasmeje pokojeg čitaoca.

Razdeljen ovako, „Prvi desetogodišnji art book“ sasvim solidno prikazuje da „čajdžije“ imaju dobar razlog da slave desetogodišnjicu postojanja i da nastave sa radom. Međutim, kada se sagleda kao homogena celina, „Art book“ je metafora za uigranost tandema ovih strip umetnika, bliskost razmišljanja dodatno pojačanu različitošću sopstvenog izražavanja.  Što je pomalo depresivno kada se par faktoida uzme u obzir. Kao prvo, usled malog tiraža i gotovo nepostojeće ili nepoznate distribucije (i generalno izloženosti narodnim masama; ili pak samoj strip publici), nemoguće je reći da li je iko ovo delo kupovao. Kao drugo, a možda i pogubnije, jedna anegdota. Pisac ovog teksta je na XIII Balkanskoj smotri mladih strip autora ovo delo, poput i ostalih prisutnih, dobio besplatno. Besplatno! Iako su svi svesni izreka i krilatica poput „najbolje stvari na svetu su besplatne“ i „kad je besplatno, uzmi (ili uzNi, zavisi od dijalekta) dva“, u današnje vreme kada se raznorazne trice i kučine vrednuju kao blago cara Radovana, besplatno deljenje „Art booka“ je gotovo uvreda za njegove sastavljače. Međutim, greška se može ispraviti; najiskreniji predlog čitaocu ovog teksta je da iskopa „Prvi desetogodišnji art book“ strip grupe „Čaj…Odličan“, makar na pozajmicu, da ga pročita/prelista, i da se lično uveri da su i neke besplatne stvari više nego vredne posedovanja, pogotovo one koje mnogo vrede. Mnogo više nego što su do ovog trenutka dobile. A „čajdžijama“ stoji preporuka da – ako hoće, uz čaj – nastave diskusiju o stripovima, preispitivanje strip izražaja, i naravno rad na stripu. Pa tako sve do „Dvadesetogodišnjeg“.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).