Ako se zbog nečega kajem u životu onda je to što sam pojedine ljude isuviše pustio u svoj život, svoj svet.
Loša selekcija ljudi, loš izbor, ništa ne može tako skupo da košta.
Izbor prijatelja za danas je, u stvari, izbor mogućih neprijatelja za sutra.
Samo onaj ko te, navodno, iskreno voli, može isto tako i da te mrzi.
Onako predano, iz sveg srca, osvetnički.
Otvoriti se nekome, do kraja, znači dati mu prostor da te na osnovu toga ucenjuje, i progoni.
Trenutak slabosti, otvaranje duše, je davanje doživotnog materijala ljudima da na osnovu toga dovode tvoju savest u pitanje.
Naprosto se oseti onaj momenat kada nekome kažemo nešto što ni sebi nismo u stanju da priznamo, i onda taj neko, na osnovu toga, stvori čitavu priču o nama.
Sve ono što ga je do juče oduševljavalo, počinje da mu smeta. Čim više nisi sa njim, znači da si protiv njega, i gotovo.
Pustiti nekoga u svoj život, u svoju sobu, poveriti mu se, i priznati mu i onu drugu stranu, ne baš tako pohvalnu, je davanje prilike da nas uništi, i obesmisli sve naše.
Onaj ko raspolaže našom intimom, on, donekle, raspolaže i nama samima.
Slično je i sa davanjem druge šanse ljudima koji su prokockali naše poverenje.
Nekada je to pravi put, put ljubavi, a neretko i put u propast, kada dozvolimo nekome da nas zauvek zakopa na osnovu svega onoga što smo mu ranije rekli o nama samima.
Ili što je sam izmislio, sveteći se.
