Alice Munroe, Agathe Kristie, pa Sylvia Plath.
Sve više s polica nestaju knjige tipa novela il’ nekih kratkih emotivnih romana stranih autora, a sve manje naših.
I nije ni čudo, jer sve više se naši pisci vraćaju u prošlost, zaudaraju na smrad smrti, u vrijeme ratova na Balkanu i nikako da pobjegnu od svih tih tragova, neki čak pozivaju i na mržnju.
Ustvari, kad bolje razmislim, opet mogu da i potvrdim da ta tematika je i bila jedina.
A kako i ne bi kad politika i nacionalizam kolo vode.
Sve više je onog glamura i raskoši, dokaza politika je kurva, a sve manje identičnosti i romantike, sve više se pada u njihove okove i postaje rob stvarnosti, počinje se idealizirati ono što se prezire, samim tim činom sve ostalo završava u sjeni i zapećku.
Lovci na plemićke titule jure milijarde, ruše se mitovi o socijalizmu, kliče se nacionalizmu, nacizmu i ostalim fašističkim režimima, sudi lopov poštenom.
Duh imitacije rutinu obljepljuje slatkorječivošću, neistinom, a sve pod krovom izmišljene civilizacije demokratije.
I stoga, nije ni čudo što čitaoci trče za tim knjigama.
Kome je poslije ovog zadnjeg krvavog obračuna i zločina da opet prolazi kroz te tragedije?
Ljudima je potrebna ljubav.
(2017)
