fbpx
spot_img

атеље жике ранковића : везиров мост ( 70х50, уље)

Жика Ранковић

„КАКО ЈЕ ДРАГОЉУБ ГРБИЧАНАЦ УШАО У ИСТОРИЈУ“

(Одломак из монодраме “ Смртне године“)


Каже капетан Тимотијевић,  Драгољубе, само ти то можеш.
Шта, господине капетане, питам, полако, да га не наљутим…
Да се бринеш о мојој жени,  Капетаници Ружи, каже он.
Уф, де то, секну ме преко малог стомака.
Де мене нађе међу иљаду.
Капетаница лепа ко уписана, а ја, лак на жене.
Ус леба ти се не огадио, видим ја, глава ми у торбу.
Па разуме се, ништа не брините господине капетане. Тај сам.
А штрецну ме под слабину, ки пред кишу”

 

1.

на  станици само ја и тај цуретак

ја млад ко босиок

она лепа ко ружа

ја се за смрт опремио и утего

она тек пупољала

стајаће одело и бела кошуља дубе на мене

имаш ушта да погледаш

сунце пусто огрејало па те милина што си жив

гледамо се тако па ме у стомаку заврте неки завртуљак

у главу не заљуља неки заљуљуљак

младост оће своје а држава своје

са липа цури светлост ко прашиница на моју густу косу зачешљану

рат није вечита ствар – мислим

оно лепотанче из очију ми чита и смеје се на мене

стиже воз

ја уђем у ходник па се осмелих и махну јој руком

махну и лепотанче мени и липе ми махнуше

легнем на  онај мој зелени војнички сандук пун планова

па заборавих где идем и заспа

ето тако сам ушо у историју

 

2. 

кад је почео рат ја испочетка нисам верово

мој отац отвори буре са ракијом запечаћено

што ми га спремио за свадбу и био закопо под дуњу кривуљу у башти

сити се испевасмо и исплакасмо

напунисмо флаше ракијом старкуљом ко дукат жутом

густом ко козје млеко

у сандук ми потрпаше свачега

мама крушке, преобуку, шаренику, лука, сланине

деда нож церовак  што га је ко зна због чега звао

и свак још по нешто

па сви ми из околни села што смо подлегали позиву запутисмо се на речено место

а све са песмом ко да не дај боже једва дочекасмо

а нисмо ни знали колико је јефтино људско месо

кад смо се тако пијани извикали испод записа у порти

испоздрављали и оплакали и испретили шваби

да не зна он шта је кука и мотика и све тако

уз песму одомо у смртну годину

" Каже капетан Тимотијевић Драгољубе, само ти  то можеш. Шта, господине капетане питам, полако, да га не наљутим.. Да се бринеш о мојој жени Капетаници Ружи, каже он. Уф, де то, секну ме преко малог стопмака.  Де мене нађе међу иљаду.  Капетаница лепа ко уписана, а ја, лак на жене.  Ус леба ти се не огадио, видим ја, глава ми у торбу.  Па разуме се, ништа не брините господине капетане. Тај сам.  А штрецну ме под слабину, ки пред кишу"

 

Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.