U koju kutiju da položim očekivanja
prstom mi pokaži
ne prelazi mi njime preko stomaka
prisloni ga sebi na slepoočnicu.
Iza čijih senki su se skrila obećanja
šake pune praznih reči
ne privlači me njima sebi
lako je muškost pokazati požudom.
Zamena teza, promašaj u samom predgovoru.
Podbada me podmuklo ispod rebara
sluti na kišu i nema nikakve veze s tobom
paradoksalno na istom mestu
gde si mi usnama misli iscrtavao.
Žulja me, tesno mi je
u ovim cipelama koje su sa tobom prošetale planetom.
Postale su par brojeva manje.
Povuci još jedan dim i popakuj sve svoje zagrljaje, snove
ostavi jeftine fore za mamurna jutra
a ostalo baci u đubre u kom se legu moji sanjivi dani
fotografije sa osmehom
i pogled pun nade i potrebe za nama.
Daj mi osmeh
onaj isti kojim si mi zvezde s neba skidao
i kreni u susret prošlosti
dlanovima trljajući čelo
prigrli svoje košmare, ponavljaj molitvu i čekaj
to najbolje znaš
Čekaj
da ti bosa mahnem s broda koji isplovljava
Čekaj
da do tebe stigne par redova utisaka, uzdaha i hvale
zapečaćenih voskom
Čekaj
da me plima izbaci na obalu tvojih nadanja
i da mi sa tela skineš strah
klečeći kraj mene
uzimajući mi glavu u krilo
pokušavajući da me dozoveš natrag
svojim jedinim oružjem
rečima, bez bajoneta i sačme
od kojih me je nekad jeza podilazila
a sada ih više ne čujem.
Gluva za šapat, slepa za osmeh, bez odgovora na dodir.
Bojana Stupar: ***
