Pred nama je jedno delo koje dolazi iz velikog Brazila – izgleda sve većeg i po značaju u svetu stripa, mada se to kod nas još ne zapaža toliko kao nešto dostojno da uđe na velika vrata (reklo bi se inače, za strip u ovom veku), no dobro…
Ne bismo sada o mogućoj simbolici naziva Tungsten, što je drugi naziv tvrdog metala volframa, bez čijeg bi prisustva u sijalicama na primer, prethodnih decenija život bio znatno
drugačiji, jel’te… U delu autora Marsela Kintanilje (Quintanilha) za početak imamo naizgled neobavezan, i pomalo smarajući, razgovor između penzionisanog armijskog narednika Neja i omanjeg dilera droge Kažuita, u opuštajućem ambijentu u okrilju primorske tvrđave; narednik, naviknut na svoje viđenje reda i discipline, autoriteta, pravde i spremnosti na akciju, za početak svakako domimira u vođenju atmosfere, moralisanju itd. a stvari će se konkretno pokrenuti kada reši da preduzme nešto i protiv krivolovaca koje su zapazili kako izlovljavaju ribu pomoću eksploziva; Kažuito, koji je u nekim promenljivim odnosima sa zakonom i najradije se ne bi mešao u to, prinuđen je od strane narednika da pozovetelefonom svog poznanika, vrsnog policajca Ričarda…jer izgleda i za mnoge očigledne prestupe moraš nešto da preduzmeš „preko veze“ da ne bi otkačili!? Inače, za početak je malo neobično šta uopšte povezuje u kontaktu dva malopre opisana lika, ali pred kraj priče će se tu zapaziti još jedna neobična spona u životima njih dvojice…
Ričard je u nestabilnoim, i, za drugu stranu iscrpljujućem, braku sa Keirom koja se u više navrata bliži „neopozivoj“ odluci da ga napusti, čim stekne neku sigurnost… Ovaj policajac se prihvata zadatka, pokušavajući da organizuje logističku podršku i pojačanje. U seriji uzbudljivih scena primenjena je zanimljiva igra kadriranja, i što se tiče krupnoće plana i ugla posmatranja (ovom prilikom nečemo mnogo dočaravati ni ‘situacioni plan’ pomenute tvrđave) odsečno smenjivanje prizora, nizanje emotivnih impulsa, flešbekovi, (ne)pristrasni komentari pripovedača koji na neki način zagovara i junake priče, napetost iščekivanja pred dolazak pojačanja, ili uopšte neizvesnost prilikom susretanja, igra pogleda i facijalne ekspresije i dr.
Stvari se u sadašnjosti odvijaju samo na obodima nekog kriminalnog miljea, a u nekoliko osvrta saznajemo da se Ričard iskazao uspešnim i u mnogo opasnijim situacijama, I tako , nakon raznih peripetija, uz izmeštanja epicentra naše pažnje i tačaka posmatranja, uspešno je izvedena intervencija i protiv „običnih“ krivolovaca, koji ipak nisu ispali tako bezazleni… A Keira, jedno vreme sita dotadašnjeg načina života, nakon zbrzanih novosti ipak je zabrinuto pohitala na mesto obračuna i – nakon svega, bacila se mužu u zagrljaj!
Pozamašan deblji kraj je izvukao i Kažuito (čijim iznemoglim tumaranjem se i završava ova priča) Naime, rešen da se osveti otresitom i napasnom naredniku, reši da mu „smesti“ u jednoj noćnom klubu, preko ortaka koji će mu podmetnuti kesicu droge, i onda ga samo prijaviš, ali… Zbog „pogrešne“ dojave, ovde opet furiozni Ričard ga je dobro isprebijao, jer je dečko rekao da je to ipak nije taj čovek. (Možda je pogrešno, ili nije dobro shvatio od svog izvora informacija…) Zapravo, Kažuito je odustao da potkaže narednika jer je, na svoje zaprepašćenje, ustanovio da se u tom klubu stari kurjak viđa sa… njegovom majkom, koja inače važi za smernu udovicu…!
I opet, na početku priče koja nam je podarena, zapitamo se kako bi se sve odvijalo da niko nije (kao i mnogo puta do tad) intervenisao protiv dvojice prestupnika – svakako mnogo bolje po nesrećnog Kažuita…
