Jutro. Buđenje, moje najlepše vreme. Nedeljivi deo dana, mir i tišina, korak ka otvorenom svetu otvaranjem prozora duše i osmeh pogledom na život tek probuđene prirode preda mnom. Ko je još otporan i ne zaigraju mu mišići lica osmehom na jutarnje pojenje slavuja? Ljubav u srcu i čistota duše otvorenih čula ulazi u dan. Dobro jutro dane! Dobro jutro prirodo! Dobro nam svima buđenje, uz lepe misli, radost ulazi u srca naših duša. Otvorena snaga uma prima pozitivizam koji unosi mirise ranog proleća, tek olistalog. Udišem kišu pomešanih izvora što pljušte po čulima. Ovde osećam pripadnost. Tu sam svoja. Dok tako razmišljam, osetih kapljicu kiše na licu. Pa još jednu i u nizu krenuše da se slivaju niz lice, onako vesele, pljušte, gromoglasno se smeju dobujući po oluku. Sinula je munja. Varnice ognjene prelamaju svojom vatrenom stihijom nebo. Volim kišu. Ti i ja smo naše susrete obeležavali njome. Posebna mi je kiša baš zato. Uvek. Misao sama dođe do tebe. Dozivam te, Tebe, moje zadovoljstvo i ogledalo sreće. Umetnik koji koracima zarezuje moju stvarnost, korak po korak. Postojanje, san, pakao ili raj. Možda si ipak anđeo o kome sam sanjala? Ako si tama, razbio si bljesak ljubavi, njena moć zaledila je prilaze vratima razuma. Sanjarenje prekida kiša. Uporno pada… Iz daljime ti se divim. Slučajnost, s razlogom ili bez njega, postao je smisao ponovnom susretu. Ne u snu, ne u želji. Desi se da ti život nametne izazov tek toliko da dokažeš sebi da se ne bojiš mraka i da se otvaraš svetlosti postojanja, za ljubav, za strast, za biće koje ti znači i neko je poseban. Slast je kada utoliš svoju glad i ispijaš svu slast otkrivenu u onome kome gasiš žeđ i zajedno se utapate u kapljice rose, obilne, čiste ljubavi. Sve izgleda drugačije i ova kiša koja ne prestaje dobija na smislu, kad pomisliš na oči bistre, poput jutarnjeg sjaja tek probuđenog Sunca. Čuvam te mislima. Kradem. Ljubim. Uzimam sve što mi je život oduzimao. Otkrivam nepoznat svet i uživam.
