Drugari,
Ima jedna fioka stara
baš kraj jednog starog ormara.
Oko nje obleće mala Mira
baš kao mišić oko sira.
Al` Mira ne bi da je gricka,
al` Mira ne bi da je žvaćka,
al` Mira ne bi da je njuška.
Ona bi baš u nju da zaviri!
Možda se neko blago u njoj krije
gusara Riđobradog što se mačem brije.
Zlatnici veliki, srednji i mali…
Ma daj bilo koji – ništa ne fali!
Ogrlice, biseri, prstenje i krune…
A možda ima i šećerne vune!
A možda je tu lutkica komplet
i čitav njihov šareni svet!
Lutkice, krpice, ogedalca i šnala…
A možda je unutra i moja seka mala što mi je mama prošlog leta obećala!
A možda je unutra i mali bata
što mi ga prošle zime obeća tata!
Brdo čokolada i bombone dve.
E, to se ne videti ne sme!
A šta ako je unutra krokodil ljuti
što samo guta i ćuti?
Ili neka zmijurda ljuta
što jezikom palaca sto puta?
A opet, možda je tamo i Mirina tetka
što se Parizom sada šetka.
I tetkin miris, i tetkina tašna…
A možda čak i tufnasta mašna!
Jao, deco, pa to je strašno!
Zamislite unutra sito i brašno!
Pa da ga mesim, pa da ga gnjavim,
za čitavu školu kolače da pravim!
Pa miris da se diže do neba…
A možda je unutra zaista beba?
Možda je tamo klovn upao,
možda u fioku i čitav cirkus stao!
I zebra, i foka, i slon, i lav…
Ljudi, pa tamo je svet čitav!!!
A ključić od fioke na privesku klecka,
a privezak u tatinom džepu zvecka.
– Jao, tata, moj golube beli,
otključaj fioku – Mira veli.
Tata se nasmeja i otvara fioku lako,
šta bi u fioci – nek pogađa sad svako!
U njoj bi velika praznina
i nešto novca – obična sitnina.
Al` Mira ipak na kraju razočarana nije bila
jer je na proleće batu i seku dobila!
