Vile dobrice mi pošalji,
samo one praštati znaju,
noćima nad uzglavljem da mi kruže,
i željene nesvele ruže –
mamac leptiru da boje uklopi,
s okolinom da se stopi.
Dok vatrene iskre kroz magle pališ,
obasjavaš mlečni pejzaž zore.
Pripitomi me,
crnog leptira pretvori opet u brbljivu devojčicu,
razumi moju veličinu pravu,
usidri me između čuda i obmane,
bez ćaskanja sa izvorima svetlosnim
leptira i sijalice,
bez prilike za grešenje i sanjarenje,
ritmički, smerno,
i istovremeno divljački,
dovitljivo, srećom sitnom.
Neosetljivom me napravi,
u preterivanjima zavedi kroz časove radosne,
da u sreći sazrim,
leptirskim krilima prašinasto da je taložim,
alabastersku, ohlađenu, krhku, poroznu,
dolomitnu, zamensku – sreću.
Peščar mi budi, sreća uvek da zameni sreću,
crnog leptira, želju najveću.
