Prvi put posle toliko godina krenule su mu suze. Ovoga puta od sreće.
Gledao je to divno stvorenje pred sobom i tačno je znao šta se dešava. Sreća, u svoj svojoj znazi, u svoj svojoj lepoti i smislu se upravo prikazivala. Nikada jača u ovom obliku i nikada veća. Sreća.
Njene lokne su najlepše. Njene oči su najzelenije. Njen osmeh najviše usrećuje. Da, znao je da je sklon idealizaciji. Već mu se dešavalo da, kada srce počne da kuca u ritumu osobe koju voli, tu istu osobu i posmatra kao savršenu. Sve što je u njoj i na njoj smatra divnim. I tako se prema istom i ponaša. I ovoga puta se to desilo. Ali, nikada brže, jasnije i jače.
Daće se potpuno. Svestan je apsolutno rizika koji preuzima. Niko neće biti kriv osim njega. Ali, niko neće biti ni srećniji. Postoje samo dva kraja ovozemaljskog puta. Jedan je bajka. Naučio je to skidajući prašinu sa hiljada stranica u jednoj spomen biblioteci svog najranijeg detinjstva. Zadojen je time.
Veruje u čuda jer zna da, ukoliko se u čuda veruje, čuda se i dešavaju. Zna da je život čudo. Jeste, desilo se čudo i jeste, zaljubio se ludo.
