Postoje pesnici koji jezikom pokušavaju da smire svet i oni koji ga neprestano uznemiravaju. Slobodan B. Đurović pripada ovim drugima. U njegovoj knjizi „Stopanice, čuj me“ gotovo da nema mirne slike, kao što nema ni ljubavi koja bi mogla spokojno da traje u granicama jednog osećanja. Sve je u pokretu i preobražavanju: žena postaje ptica, životinja, biljka ili pejzaž; telo se širi prema prirodi, priroda prema kosmosu, eros se približava smrti, a smrt ponovo priziva ljubav.
Zato bi bilo nedovoljno ovu knjigu jednostavno nazvati zbirkom ljubavne ili erotske poezije. Ljubav jeste njeno osnovno iskustvo, ali Đurovića manje zanima ljubav kao odnos dvoje ljudi nego ono što ona čini čovekovoj svesti i jeziku. Već u ranim pesmama, poput „Kunića u orlu“ i „Kud poslije svega“, ljubav se nalazi u blizini straha, gubitka i smrti. Kao da voleti znači unapred znati da ono što volimo ne možemo zauvek zadržati. Otuda jedan od osnovnih paradoksa Đurovićeve poezije: što je ljubav telesnija, to je strah od njenog nestanka veći.
Žensko telo zauzima veliki prostor u ovoj knjizi, ali ono retko ostaje samo telo. Đurović ga neprestano prevodi u druge oblike postojanja. Njegov pesnički svet zato nastanjuje čitav bestijarij: ptice, zveri, insekti i druga bića ulaze u ljubavnu pesmu bez osećanja da pripadaju nekom „nižem“ svetu.
Đurović ne razdvaja strogo telesno i duhovno, nisko i uzvišeno, erotsko i sakralno. Njegova metafora često upravo spajanjem tih udaljenih registara dobija energiju. U „Tražnji ruku“ takav postupak postaje naročito vidljiv: soko, jelenka, sojka, rudar, karbidna lampa i druge međusobno udaljene slike bivaju uvedene u isti ljubavni prostor. Pesnik kao da nije zadovoljan jednim poređenjem. Jedna slika otvara drugu, druga treću, sve dok predmet ljubavi ne bude gotovo potpuno izmešten iz realističkog sveta.
Žena tako prestaje da bude portretisana i počinje da bude metaforički umnožavana. Ona može postati priroda, životinja, svetlost, zemlja, nebo – gotovo čitav svet. Ali iza tog obilja života gotovo neprekidno stoji smrt. Ona nije incident u knjizi nego njena senka. „Dilema“ je posebno dobar primer jer smrt neposredno uvodi u prostor ljubavnog odnosa.
Upravo takve pesme pokazuju da Đurović ume i ono što njegova dominantna poetika ponekad prikriva – da bude sažet. To je važno. Njegova sklonost bujnom metaforičkom govoru nije posledica nesposobnosti za redukciju; pre je reč o autorskom izboru. Njegov prirodni impuls jeste da osećanje proširi dok ono ne zahvati gotovo sve što se nalazi oko njega.
Zbog toga bi osnovni tematski trougao ove knjige mogao glasiti: eros – priroda – smrt. Ali njemu treba dodati i četvrti član: jezik. Jer jezik u „Stopanice, čuj me“ nije neutralni posrednik između pesnika i njegovog iskustva. On je događaj za sebe.
Đurović se prema jeziku ponaša gotovo samovoljno. Ako postojeća veza među rečima nije dovoljna, on je razgrađuje; ako mu nedostaje izraz, pokušava da ga pronađe ili načini. Otuda neobične sintagme, neočekivana spajanja registara, leksička pomeranja i naslovi koji ponekad već sami funkcionišu kao pesničke minijature.
Takav jezik nosi rizik hermetičnosti, ali istovremeno omogućava ono što je za pesnika možda još važnije – prepoznatljivost. Njegov jezik ima sopstvenu temperaturu. Kao da polazi od pretpostavke da se veliko osećanje ne može iskazati već potrošenim jezikom ljubavne poezije. Ako je iskustvo izuzetno, i reč koja ga iskazuje mora biti pomerena iz svakodnevne upotrebe. Najbolji rezultati nastaju kada upravo osećanje iznutra prisili jezik na takvu promenu.
Sve ono što se ranije pojavljuje rasuto – eros, priroda, životinjski svet, telo, strah od gubitka, smrt, potreba za obraćanjem – koncentriše se u velikom naslovnom nizu „Stopanice, čuj me“. Ciklus se proteže kroz znatan deo knjige i prerasta u njenu unutrašnju konstrukciju.
Stopanicu bi zato bilo isuviše jednostavno svesti na realnu ženu kojoj su stihovi upućeni. U prostoru pesme ona je mnogo više. Ona je voljena i odsutna žena, telo i uspomena, predmet žudnje i sagovornik, biće prirode, ali i figura onoga što lirski subjekt želi da zadrži uprkos vremenu. Zbog toga je možda važnije to što joj se govori nego pitanje ko je ona.
Čuj me. U toj kratkoj zapovesti-molbi krije se nešto što objašnjava i veliki deo Đurovićeve jezičke raskoši. Zašto toliko metafora? Zašto neprekidna preobražavanja? Zašto toliko reči? Možda upravo zato što lirski subjekt nije siguran da je obična reč dovoljna da premosti udaljenost između njega i onoga kome govori. I zato pokušava ponovo. Drugom slikom. Drugom pesmom. Drugim zazivom.
Naslov „Stopanice, čuj me“ tada dobija značenje šire od ljubavnog obraćanja. U njegovom najdubljem sloju kao da stoji: čuj me dok još postojim. I još dublje: čuj me pre nego što nestanem.
Tu se susreću eros i smrt ove knjige. Ljubav nije suprotstavljena smrti samo zato što pripada životu. Ona je pokušaj da nešto ostane posle čoveka. Isto važi za pesmu. Zato se iza erotskog sloja „Stopanice, čuj me“ može prepoznati još jedna tema – strah od nestajanja.
Pesnik govori voljenoj, ali istovremeno kao da govori vremenu. Njegovo „čuj me“ stoga nije samo zahtev upućen drugom biću nego pokušaj potvrđivanja sopstvenog postojanja. U tom svetlu razumljivija postaje i Đurovićeva potreba za jezičkim obiljem. Pesnik kao da se više plaši nedorečenosti nego preobilja. Želi da ništa ne ostane neizgovoreno jer iza ćutanja naslućuje konačnost.
A upravo su njegove najbolje pesme one u kojima se ta potreba za govorenjem na trenutak sudari sa merom. Tamo gde emocija proizvodi metaforu, Đurovićev jezik dobija autentičnu snagu. Tada njegov stih bude neočekivan, telesan, uznemirujući i upečatljiv. Naročito kad nastaje iz gotovo fizičke potrebe da se iskustvo ljubavi ne prepusti tišini.
Đurovićev spoj erosa i smrti, njegov bestijarij, telesnost, sklonost grotesknom, neobične jezičke tvorevine i gotovo barokna potreba da jednu sliku proširi u drugu grade dovoljno osoben pesnički prostor da ga čitalac počinje prepoznavati. Zbog toga se, kada se knjiga zatvori, možda ne pamti svaka metafora. Niti je potrebno da se pamti. Ostaje nešto jednostavnije. Glas.
Glas čoveka koji iz velike jezičke raskoši uporno ponavlja istu molbu: čuj me. Dok još mogu da govorim. Dok još postoji neko kome se govori. Pre nego što nestanem.
