Dragana Gligorin: Setrinska ljubav

Prvi plač bebe u porodilištu koji sam čula bio je njegov, tata me je strpljivo vodio do prozora da bih ga prva posle mame videla baš ja. Tog 14. septembra mojoj sreći nije bilo kraja, dobila sam nešto što i posla decenijuipo smatram najvrednijim od roditelja, mog brata. Sećam se da sam prve rukometne korake i golove, videla baš od njega. Uvek sam puno plakala ako bi bio povređen jer sam znala da dušu ostavlja na terenu. Zbog mene njega sam ostala princeza pod staklenim zvonom, štitio me je ali i kritikovao. I danas njegove reči imaju jak odjek u mojoj duši…..Sa njim sam kao ekonomista učila anatomiju, ali I smejala se do suza…niko nikada nije umeo tako da me nasmeje. Lepo mi je bilo odrastati uz njega I gledati ga kako raste. Znala sam das sam uticala na njegov stil oblačenja, a on na moju hrabrost…delili smo slatkiše, filmove, snove i život… a, čak i u mojoj, lila sobi u potkrovlju jedne beogradske ulice bila je posle svakog bitnog događaja neophodna čašica razgovora. Uspomene na prelepo detinjstvo i odrastanje i dalje žive duboko u našim srcima. Život nam je naneo mnoga iskušenja i zajednička i pojedinačna, on je pokazao da ima srce, hrabrost, dušu, čist obraz, ja mu se sada kao starija divim I volim ga svakim danom sve više. Sada znam. Svađe, gunđanje i različitost pretvaraju se u zaborav, a ljubav i podrška ostaju zauvek između nas.