U sporednoj ulici , na periferiji grada gde skoro niko ne prolazi, dvojica ljudi stajali su i pričali. Jedan je mahao rukom dok je glasno i samouvereno nešto objašnjavao drugom. Drugi kao uhvaćen u klopku, samo je slušao i ćutao.
***
Pre skoro trideset godina na drugom kraju grada, živeo je jedan mladić. Sve vreme je provodio zadubljen u knjige. Magistrirao je bez problema i lako i brzo se zaposlio. Oženio se prvom devojkom koju je imao.
Godinu za godinu rađali su mu se sinovi. Tri. Kao jabuke zdravi i lepi.
Posle nekoliko godina napustio je državnu službu i krenuo u privatan biznis. Ekonomiju je imao u malom prstu, a loše vreme devedesetih, njemu je potpuno odgovaralo. O svojim velikim planovima, svima je pričao. Pričao je kako je lako sa idejom i malo hrabrosti, bez dinara doći do prvog miliona.
– Bože, kako ja ništa ne znam. Kako je ovaj čovek pametan i kako je ova ekonomija složena nauka.- pomislili bi oni koji su ga slušali, a ekonomija im je bila nepoznata tema.
– Ovaj čovek je lud – govorili su oni koji su se malo razumeli u stvari o kojima je pričao..
I dok su mu se prvi divili, drugi su se sklanjali ; zbog njega su se svađali; prvi su zamerali drugima zbog neodlučnosti i nedostatka hrabrosti, drugi prvima zbog naivnosti. Bilo je vreme koje zahteva akciju, vreme kad su mnogi isplivali na površinu i lako se obogatili.
Brzo se obogatio i on. Jedan auto, pa drugi, treći. Lepa moderna kuća, jedna druga, treća prodavnica. U jednom gradu, pa u drugom, trećem. Velika zemlja se raspadala, republike su zaratile i nisu više prodavale robu jedna drugoj. On je sa idejama išao ispred svih pa je otvarao veleprodaje u susednim zemljama. Preko njih je nabavljao robu iz zaraćenih republika. „Što gore to bolje“ – samouvereno se smeškao. Dok su se ostale prodavnice zatvarale, njegove su bile pune robe; robe koja je nedostajala a bila neophodna za život. Kako se jedna po jedna republika odvajala tako bi nikla njegova nova veleprodaja, a stara se gasila. Više se nije znalo ko je vlasnik. Prevareni dobavljači su uzalud zvali, niko im se nije javljao. Ni od koga nisu mogli da traže naplatu, nikog da tuže zbog nenaplaćene isporučene robe.
Beli zubi su sijali dok se smeškao osmehom pokeraša koji dobija i mahao rukom objašnjavajući da je sada vreme „ako ne prevarim ja tebe, prevarićeš ti mene“. Uz novac su nezaobilazno išle i razne žene i samoljublje.. Promenio je i imiđ i počeo modernije da se oblači. Kupio je kožnu jaknu svetlo braon boje.
Mnogo što šta je promenio u svom životu, a stil poslovanja je zadržao. I kad više nije bilo potrebe da preko susednih država nabavlja robu, iako je sad poslovao sa firmama iz svoje države, nije mogao da se oslobodi navike neplaćanja i izbegavanja obaveza. Nije bio novac u pitanju; imao ga je dovoljno. Toliko se zaigrao da jednostavno ništa nije mogao da radi po zakonu. Postao je zavistan od osećaja da je nekog prešao, napravio glupim, naivnim; zavistan od osećaja superiornosti, moći, slobode da radi kad, kako i šta hoće. Da je iznad svvega i svih.
Onda se razveo; i tu mu je trebala sloboda.
U vreme kad je mogao pola grada da ima, kad je za njega radilo više stotina radnika, vredno i pošteno, počele su da kasne plate. Dok su radnici bili u čudu šta se dešava, on je počeo da im daje otkaze.
– Lopov. – objašnjavao je razlog otkaza. Za svakog bi isto rekao.
Ostali radnici nisu mogli da veruju. Bili su u čudu; to je bilo netačno. Znali su se međusobno, ali su podvijali glave i ćutali. .
Nisu mogli da veruju ni kada je počelo da se priča da mu je neka roba zaplenjena i da je dužan.
Nisu mogli da veruju ni kada ga nisu danima viđali.
Nisu verovali ni kada mu je kuća otišla na hipoteku, ni kada je roba prestala da stiže, kada su rafovi u magacinu postajali sablasno prazni.
Ljudi ne veruju ni svojim očima, ni ušima, već u ono što im odgovara. Mislili su da su njemu oni drugačiji od ostalih, da njih više ceni, da o njima ima lepo mišljenje, da i nepošten može biti pošten, da i loš prema jednima može biti dobar prema drugima. Iz straha da ne ostanu bez sredstava za život, nisu videli ni verovali u očiglednu istinu.
Poverovali su tek kada su i oni dobili otkaz i kad su shvatili da će i njih lopov nazivati lopovima.
Njegov pad i gubitak njih je više pogodio. Žalili su za onim lepim godinama na početku kad su se međusobno slagali, kao da su deo porodice pa se se svi trudil da uspeju i i radili kao za sebe.
Mogla je to da bude dobra priča, sa lepim i srećnim krajem samo da je stao. Samo da je svoj pokeraški poriv obuzdao, samo da je malo … a onda su shvatili da nije nedostajalo malo, već naprotiv. Mnogo je bilo pogrešno od početka. Država s kojom je nastavio da igra „poker“ nije bila nešto tuđe, nešto daleko i nevidljivo. Država su bili i njegovi radnici, ljudi sa osećanjima, potrebama, željama, strahovima; ljudi sa porodicama, a on ih je ostavio bez posla; on ih nije poštovao, vređao ih je i nazivao imenom svog usuda.
I žena od koje se razveo i sinovi koji su krenuli lošim putem i firme tuđe koje je upropastio i zatvorio bili su drzava i njegov greh.
Nije shvatio , a ni dvadeset godina kasnije mnogi ne shvataju, pa rade slično kao on.
Jedni su pričali da se preselio u jednosoban stan kod majke, da je prodao automobile, da su mu sve zaplenili. Drugi su mislili da se sklonio negde zajedno sa svojim parama i da čeka pravo vreme da se opet pojavi.
***
Prolaznik se približi čoveku koji je pricao. U trenutku kad prođe pored njega ovaj nešto glasno reče, i usta otkriše krezubu vilicu prerano ostarelog i propalog čoveka. Prepozna ga. Dugo ga nije video. Iznenadi i preseče ga ono što vide, ali ne oseti ni trunku zluradosti zbog njegovog pada. Samo tugu.
Loš je svako ko prevari drugog ili se raduje padu drugog. Svačiji pad, nas povija i obara, svačiji uspeh nas diže i ispravlja.
Seti se kako se nekad divio njegovom znanju i mislio kako je teško uspeti u životu, koliko tu treba kombinovanja, predviđanja, ideja, rizika.
Odavno je shvatio da nije moralo baš tako. Dovoljne su mnogo jednostavnije vrednosti, koje su preživele vekove..
– E i ona mala, nikakva država je bolja od ove naše propale države. – čovek je žustro pričao drugom čoveku, pljujući i psujući svoju državu.
Prolaznik, ubrza korak i udalji se od čoveka u svetlo braon kožnoj jakni, jedinoj stvari koja mu je ostala iz vremena bogatstva.