NOVOLOVCI
Galama je cepala letnju tišinu. Urlici. Podvriskivanje. Psovke. Brujanje automobilskih motora. Puščana kanonada. Sve se to stopilo u neopisiv zvuk od kojeg se prirodi tog dana smučilo. Toliko da je istog časa zamrzela čoveka, svog vekovnog pratioca.
Cela je šakajađanska šuma bila vidno iznervirana. A divljač sluđena. Zbog novolovaca. Njihovog lova. Za političare, novobogataše i ostalu šaroliku bratiju.
Jedna vitka jela, koja je nadvisila sva stabla oko sebe, sa podozrenjem i primetnim gađenjem, gledala je čudnu povorku. Činili su je blindirane limuzine. Džipovi. Samo sebi važne face. Sve odreda obrijane glave. Mnogi telohranitelji. Naoružani do zuba. Pištoljima raznih vrsta. Puškama velikog kalibra. Kratežima. Kalašnjikovima i „uzijima“. Pokretna izložba oružja.
Novolovci su imali skupocenu opremu. Ganc nove sačmare i karabine. Poznatih firmi. Odeća i obuća, takođe firmirana, ali neusklađenih boja i suludih detalja, još je mirisala na novo. Na krojače i obućare. Nisu pomogli ni neštedimice korišćeni sprejovi raznih mirisa.
Pravi pokretni butik neukusa. Parada kiča. Tako dragog pravca novobogataša i novolovaca.
Bilo je tu i pratnje. Kojekakvih kurvi. Nekoliko političara, koji su virili kroz poluotvorene prozore oklopljenih automobila zatamnjenih stakala. Kao i niz raznih fukara.
Stari hrast, najstariji žitelj šume, podrhtavao je od besa. Nervirale su ga sirene automobila. Dosad ih nije čuo. Nekada su se lovci odmarali pod njegovom stoletnom krošnjom. Krepili. Sve u tišini. U skladu sa prirodom.
Oni novi viču. Urlaju. Prostače. Bacaju okolo boce od viskija. Plastične od mineralne vode. Limenke raznih sokova. Opuške, kutije od cigareta. Pucaju svaki čas. Bez veze i razloga. Kao da je rat.
Jedan brest mlađe generacije se zgranuo. Uvređen ponašanjem bulumente. Toliko da je hteo da im se obruši na glavu. Odustao je. Zbog dostojanstva kojim ga je priroda obdarila.
Negodovale su i elegantne breze. Zgrozile se vrbe pored jezera. Kao i jablani uz reku. Naljutilo se čak i žbunje. Ogrnulo najbodljikaviju odoru. Isukalo hiljade trnova. O koju su novolovci cepali odeći i psovali.
Dok se lovačka bratija drala, šuma se ućutala. Zenemela je od toliko buke. Narogušilo se i nebo. Čak do njega je doprla galama novolovaca. I sam se Gospod, čini se, zapitao gde je granica ljudske gluposti i osionosti.
Pred kraj dana, novolovci su doneli plen na čistinu. Ispred divlje kruške. Na travnati tepih. Posedali su oko panja negdašnjeg hrasta lužnjaka. Jedni su bili trešteni pijani. Drugi drogirani. Treći ludi.
Iz grupe se izdvojio jedan ćelavi novolovac. Prišao je poređanoj lovini i počeo glasno da prebrojava: „Jedan,dva,tri četiri… zeca… tri, četiri, pet… srna, dva jelena, jedan… bodi gard, šest fazana… jedan potpredsednik… dve divlje svinje… dva predsednika upravnog odbora…“
