VLADAVINA MRAKANA
Mala je zemlja Šakajada. Začas je možete prepešačiti. Dok udarite dlanom o dlan, već ste na nekoj granici. Valjda su je zato gazile mnoge vojske. A političari prekrajali.
Nema ni mnogo gradova. Bar ne onih koji s pravom mogu poneti to ime. Zamenjuju ih gradići i varošice. Oni čine većinu u ovoj zemljici. U takvim mestima postoji bar jedna državna zgrada. Najčešće su to stara zdanja. Uglavnom dotrajala. Pod njihovim krovom su razne opštinske službe. Manje-više skrpljene. Pune kao šipak koštica. Službenika i drugog poluradnog sveta.
To su, zapravo, birokratolendi. Dugih i mračnih hodnika. Musavih kancelarija. Punih starog nameštaja. Tesnih za sve brojnije stanare. Nezaobilazni su i bruka-klozeti. Čučavci. Uvek smrdljivi. Sa mnogo hlora koji štipa oči.
Vazduh je nezdrav. Ustajao. Mirisi izmešani. Miks raznih dezodoranasa, karmina, belog luka i duvanskog dima. Zadaha znoja stranaka koje trče, kao na krosu, od vrata do vrata.
Liliputanska država je umislila kako su državni poslovi važni. Ozbiljni. Iznad naroda i samog Boga. Otuda vas u svim kancelarijama dočekuju mrtvo ozbiljna lica. Vlasništvo činovnika lično. Ta vrsta je polunadrndana. Polubesna. Poluzajebana. Potpuno svadljiva. Potpuno mrzovoljna. Ima i nedojebanih. Potentnih i prepotentnih. Čitava galerija sačuvajmebože likova. Njihovo obitavanje narod skupo plaća.
U prostorije Mrakana, kako ovde zovu službenike, sunce nikad ne ulazi. Tamo vladaju mito, korupcija i debela hladovina. Vazda. Pa su mnogi činovnici pomalo podbuli. Pomalo neurozni. Pomalo krvoločni.
Zbog njih je Šakajada u stalnom polumraku. Koji preti da preraste u mrak. Da državicu pretvori u tunel. Bez svetlosti na kraju.
Mića M. Tumarić
