NOVOVERNICI
Šakajađani su čudni. U svakom pogledu. Sa Bogom, hrišćanskim, dugo nisu bili u dobrim odnosima. Svojevremeno su ga dekretom proterali. Iz svoje male zemlje. Bogomolje u skladišta pretvarali.
Danas je stanje drugačije. Jedni veruju u Boga. Drugi ne veruju. Treći su antihristi i anarhisti. Postoje crni i plavi đavoli. Ima i bezbojnih.
Sada su sve crkve otvorene. Građani tamo češće svraćaju. Popovi imaju pune ruke posla. Ali i problema. Sa novovernicima. Stalno ih moraju upozoravati da ne puše pod krovom božije kuće. Da ne pričaju i ne psuju. Da je zabranjeno konzumiranje alkohola i grickanje semenki. Da obavezno isključe mobilne telefone. Da nije dozvoljeno unošenje automata, pištolja, noževa, bombi, raznih vrsta mina i eksploziva.
Vreme čini svoje. Mnogo toga se promenilo. Crveni đavoli postali su vernici. Preko noći. Stoga i nije čudno što se krste levom rukom! Nisu uspeli da prouče verske običaje.
Crni đavoli su još gori. Od krvoločnih nevernika prerasli su u najvernike. Prepodne reketiraju, pljačkaju i varaju. Posle podne su u crkvi. Pomole se. Ostave neku siću i izađu orni. Za nova nedela.
Plave đavole do crkve dovoze službene limuzine. Džipovi. Uglavnom blindirani. Oni su estradni vernici. Ne krste se u crkvi, nego pred kamerama. Kad im se približi televizijska kamera, može i fotoaparat, odmah se počnu krstiti. Kao da su videli nečastivog. Glavom i bradom. Krstiće se dugo i uporno. Ljubiće sveštenicima neoprane ruke. Klečati na hladnom podu. Čim se kamera okrene, prestaju i stavljaju ruke u džepove. Mada su u božijem hramu.
Nezgodni su i oni bezbojni. Danas hvale Gospoda i crkvu. Sutra ih grde. Prekosutra su nezainteresovani za bilo šta. Sa njima čovek nikad nije načisto. A crkva pogotovo.
Vernika, onih pravih i istrajnih, zapravo je sve manje. Zgroženi su ponašanjem novovernika. Onih što, i pored upozorenja, nose pištolje za pojasom. Tuku vernike i sveštenike. Što se svakodnevno raspituju za cenu manastira. Još im samo takva građevina nedostaje. Čuli su da je tamo mirno i tiho. Idealno za odmor.
