Miloš Crnjanski, jedan od najboljih srpskih pisaca 1926. godine s pištoljem u ruci stao je naspram ratnog heroja i pionira avijacije spreman da ubije ili pogine.
Megdani u Srbiji nisu nestali s junačkim vremenima Jovana Kursule i Hajduk Veljka, već su smatrani viteškim načinom razrešenja sporova i posle Velikog rata. Najpoznatiji dvoboj tog perioda je duel Miloša Crnjanskog i Tadije Sondermajera kraj Vršca 26. septembra 1926.
Razlog ovog duela bila je rasprava u kafani…
Razlog duela dvojice velikana – prvi je jedan od najboljih srpskih pesnika i pisaca, a drugi ratni heroj i pionir ratnog i civilnog vazduhoplovstva – bio je u skladu sa svim što je poznato o teškom, przničkom karakteru Crnjanskog: izazvala ga je potpuno besmislena rasprava u kafani o tome da li su bolji nemački ili francuski avioni.
„Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir Dantes, Tadija Sondermajer, s uperenim pištoljem. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu belim rukavicama. Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije, koji je ostao da brani oficirsku čast“, piše Vladimir Bunjac u knjizi „Kamenovani Crnjanski“.
Poznato je da su dvojica megdandžija odlučila da se obračunaju pištoljima porodice Dunđerski, i to kraj Vršca.
Dogovor je bio da ko god da pogine, svedoci vlastima prijave kao nesreću u lovu. Sekundanti Crnjanskom bili su književnik Dušan Matić i reditelj Branko Gavela, dok je Sondermajeru svedok bio arhitekta i pisac Aleksandar Deroko.
„U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Gledali su se netremice. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice“, piše Bunjac.
O tome šta se dogodilo posle postoje dve verzije.
Bunjac piše da Sondermajer „diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi put, treći, ne ide“. „U stvari, Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike, nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog“, tvrdi on.
Međutim, drugačiji opis daje Milan Jovanović Stojimirović, poznanik Crnjanskog i njegov saradnik u poslanstvu u Berlinu: „Crnjanski je pucao prvi i promašio. Sondermajer je onda skinuo monokl i rekao: ‚Je renonce!‘ (Odustajem!) – i nije hteo da puca uopšte. Crnjanskog je tek to i takvo ponašanje dovelo do besa! On je praskao, drao se i tražio da Sondermajer puca, ali ovaj to nikako nije hteo.“ Time je dvoboj završen, a sukob razrešen.
Milan Jovanović Stojimirović preneo je i komentar Crnjanskog o samom dvoboju:
„Mene je užasno vređalo što Sondermajer nije hteo da puca. Pitao sam se: Da mu nije ispod dostojanstva da puca na mene? Bio sam izvan sebe, ali moram da priznam da me je njegov gest iznenadio i zaprepastio. Bilo je u njemu nečega zbilja viteškog.“
Izvor: opanak.net
