Pred nama je jedan od dragulja argentinskog stripa sa tematikom (barem u prvom sloju gledano) iz neke izvitoperene budućnosti – kako to obično ovde biva, tehnički mnogo naprednije, ali u humanom smislu znatno degradirane u odnosu na situaciju u ‘sadašnjosti’.
Inače, složićemo se da bi bilo predugo i poteško raditi ovakvom tehnikom radi postizanja neke razvijenije epske forme;
zato nam je u datom obimu od osam strana osvanulo (pre 30 i kusur godina) jedno ostvarenje
koje dovoljno pleni svojom virtuoznom izradom, i dovoljno nagoni da se zamislimo nad atmosferom koja je predstavljena u vidu svojevrsne novele (više upućujemo na književnu vrstu nego na neku grafičku novelu ) u kojoj se na neobičan, gotovo metafizički način transponujemo od jedne do druge tačke posmatranja, poigravamo se slojevima i dimenzijama u okviru kojih se odvijaju ova zbitija. Po vizuelnom izrazu i atmosferi, sa ovim bi se npr. moglo uporediti ostvarenje (Kapetan) Zora, Španca F. Fernandeza…
Grafika – pravi slikarski poduhvat, sa dosta neobičnih detalja, delo je velikog Huana Himeneza (J. Gimenez, 1943- ) a scenario potpisuje virtuoz Emilio Balkarse (tj. Emilio Huan Sitano, 1918 – 2011), prvenstveno poznat na polju muzike (kompozitor, violinista, svirač male harmonike – bandoneona…) Pripovest započinje (u prvom licu) u jednom od onih apstraktnih postapokaliptičnih ambijenata, u kome je glavni junak, samo jedan rob, broj, zupčanik u nekoj totalitarnoj mašineriji – ovde mu se pruža jedan od retkih dragocenih susreta sa jedinkom suprotnog pola! Dvoje međusobnih neznanaca će spremno podleći svojim nagonima, iako su dovedeni u dodir samo radi sparivanja i produženja vrste, sve zarad potreba nekih struktura koje upravljaju njima, a onda natrag svako u svoj stroj i svoje okove… Međutim, nešto se uskoro menja – podstaknuti sopstvenim besom i ozlojeđenošću, a iskoristivši metež nastao usled hirova samih čuvara, potlačeni narod se buni! Kako kaže sam pripovedač, više ne osećaju telepatski pritisak tirana, samo agonijski pokušaj terorisanja… U svim fabrikama, tirani – napadači su sustematski uništavani. Pobuna je zahvatikla sve kao neka velika poplava slobode. Uništene i oštećene fabrike su sređene i ponovo krenule u proizvodnju za dobrobit svih.
– Lep primer optimizma i pobedonosnog podviga; i ne samo u tom nivou…
U jednoj specifičnoj vizuelnoj transformaciji, razvijanjem motiva na bazi okruglastih oblika i njihovih struktura, odjednom se nalazimo pred prizorom rešavanja medicinskih problema – i, možemo trijumfalno konstatovati da su brižljivom osavremenjenom terapijom uklonjeni faktori maligniteta u predelu grudi jedne dame!? (pomalo misteriozan i mističan vizuelni eksperiment, koji ne mora nužno da potencira neku žicu erotičnosti, naznačene prilikom već predstavljenog intimnog susreta…) I sad, možemo se zamisliti i zapitati da li ova priča zagovara pobedu demokratrije ili antitela, šta od ovde prikazanog bi trebalo shvatiti bukvalno a šta simbolično i figurativno, šta je stvarnost a šta možda neka halucinacija…. Uglavnom, ovih maestralnih osam strana nas ne mogu ostaviti ravnodušnim. Što bi se reklo, i ako ne razumemo baš najbolje, ovom ostvarenju se mora odati priznanje, te bismo toplo preporučili da mu se, prema mogućnostima, posveti pažnja… kao i Himenezovom opusu uopšte, makar čisto revijalno (pritom znajmo npr. da naslovna strana za ovaj prilog nema veze sa pričom, a lako je izguglati po neku galeriju… )
