Gledam kroz prozor kako sneg sipi
dok sedim i pokušavam da napišem pesmu.
Na šporetu čujem jasno mleko kipi…
Trebalo bi ustati i zatvoriti kapajuću česmu.
Na radiju šlageri bedni
koji me kljucaju od ranog jutra,
baš kao i detlići u mojoj glavi vredni
stvarajući zalihu za bedno sutra.
I sve se nadaš prestaće sneg,
nadaš se da ona sada sama spava.
Pa popećeš se najzad i ti uz breg!
Zašto se dete inače preslišava?
Nestaje sneg, polako bledi,
s olakšanjem žustro isključujem peć.
Hej, pa ti ćelaviš, sedi!
Okretoh se i riknuh: – Zar već!?
