NEKO JE OVDE LUD Nedeljko Popadić

NESPORAZUM
Mlada doktorka sa sela, slušala je otkucaje mog srca. Dišite. Duboko dišite. Ne dišite. Dobro je. Sve je u redu. Samo ste premoreni od puta.
Gledao sam u njene lepe oči. Kao da sam je negde već sreo. Onda je ona pogledala u moje. I zaljubio sam se u pege na nosu. Rekla je da voli moje pesme. I ja sam joj poklonio knjigu, sa posvetom.
Čekao sam je uveče ispred hotela. Stigla je u minut do devet.
Ah, taj šum njene haljine do recepcije… Ključ od sobe je bio ključ vrata raja. Taj šum vode iz kupatila najlepša je simfonija. To kratko čekanje je duže od čekanja brodolomnika.
U dva ujutru sam hodao go po sobi. Upirao kažiprst ka njenim očima, dok je ležala i govorio najlepše stihove svoje. Mahao sam rukama. Govorio bolje nego u dvoranama. Padao na kolena. Dizao ruke. Plaćao pesmama nežnost i strast. Govorio joj o svom životu. Odavao tajne. Šenio kao pas. Želeo da je oslovim imenom, a ime joj nisam znao.
Onda sam zaključio da bi bilo dobro da nam donesu piće sa recepcije.
– Šta želiš? – pitao sam je, poljubio u čelo i podigao slušalicu.
– Šta želim?
– Da.
– Da me odblokiraš sa fejsbuka čoveče!