„Gde si srećo?“, kaže mama.
„Gde si srce?“, kaže tata.
A baka me grli, ljulja,
pesme peva, priča priče,
češlja kosu, ljubi lice,
slatke svoje unučice !
Znam da moji vredno rade,
al’ ih vreme stalno krade!
Ima l’ neko ko će reći,
ko će moći, ko će hteti
da nam vrati mame, tate?!
Kad porastem i u školu krenem,
ako opet bude isto,
neće znati kad sam tužna,
Neće znati šta me muči…
Istina je vrlo ružna:
Ništa više nije bitno
sem što gazda traži!
I to kažem s puno žuči,
jedino TO važi!
Svetlana Janković Mitić: Kako gazda kaže
