fbpx

Nikad nije jednostavno

Interesantno je pogađati iz koje sredine će se javiti novi kvalitetni srpski strip scenarista . Pančevo je već ponudilo Zografa, Zorana Penevskog i Borisa Stanića, Beočinac Đorđe Milović je i dalje aktivan, kao i njegov sameštanin Franja Straka, Marko Stojanović iz Leskovca i dalje predano piše, Dejan Stojiljković iz Niša niže rad za radom, samo su se Novosađani Predrag Đurić i Vladimir Tadić (donekle) povukli sa strip scene. Međutim, izuzev Beočina, sve su ovo prilično „poznate“ sredine za „klijanje“ novih strip autora. Usput, zato nisam ni pomenuo Beograd – čovek nekako očekuje da će glavni grad da bude stecište novih pisaca. Osveženje je, recimo, videti da pisac dolazi od negde van. Iz sredine koja, recimo, nema toliko sluha za strip, barem na kreativnom terenu.

Srboljub Nikić je već objavljivao nekolicinu strip svezaka kao kompletan autor. Interesantno je videti ga kako se snalazi sa drugim crtačem i da li može izvesti grafičku novelu od 240+ tabli. „Prozor“, u izdanju centra za kulturu „Gradac“, je merilo njegovog truda na datom polju, a njegov crtač na datom projektu je Goran Trajković, predvodnik Raške škole stripa i organizator Raške strip kolonije. Samim tim možemo reći da je Raška ovim radom dobila prvu pravu grafičku novelu. Ali da budemo još precizniji, radom na ovom stripu sa ovako profilisanim scenaristom i sa organizatorom jednog od najjačih novih festivala stripa, Raška se ustanovila kao novi, snažni stožer stripa jugozapadne Srbije.

foto: Goran Trajković

U „Prozoru“, kroz osam poglavlja, pratimo peripetije jedne porodice kroz razgovore oca, sina i bake. Provlači se tu mnogo toga, od lutaka Paje Patka do špijuna, od nacista do Amerike. Velike priče poput političkih prevrata se upliću sa malim pričama poput zaštite ljudi različitih političkih uverenja, preljube, neočekivanih prijateljstava i još manje očekivanih smrti… Malo je tu i snoviđenja, malo premišljanja, malo modernog storitelinga, a sve to smešteno na jednom, da se malo traljavo izrazim, globalno-lokalnom nivou (iako likovi iz par generacija matične porodice putuje svetom, par ključnih scena se upravo odvija u Raški).

Kao pripovedač, Nikić je na pravoj granici između komplikovanog i razumljivog. Ne libi se da malo eksperimentiše rečima i kadrom, ali nikada do te tačke da deluje pretenciozno (a takvih albuma je previše na domaćem terenu). Međutim, svemu ovome doprinosi i crtež Gorana Trajkovića. Njegovi likovi komotno mogu da posluže kao prva postava nekoj strip-adaptaciji domaćih serija s obzirom na to koliko su nenametljivi, prirodni i maltene opipljivi. Nema idealizovanih ljudskih figura, a i same građevine kakve Trajković ilustruje odišu dekadencijom, kao da su odavno prošle svoj vrhunac i da sada životare, nekako pored ostalih rezidenata Raške. Teško je ubosti ovaj i ovakav realizam u stripu, i samim tim ne čudi to što Trajković tako uspešno rukvoodi školom stripa u matičnom gradiću. Niti čudi to što je Nikić upravo njega odabrao za ovaj projekat.

foto: Goran Trajković

Ne bih nabrajao imena likova iz ovog stripa, niti to šta im se tačno dešava gde. Znam, deluje pomalo nebulozno (u izvornom smislu te reči, i.e. „magličasto, nejasno“) da to ne radim u opisu samog stripa, ali iskreno, ne mogu rečima da opišem ono što se treba doživeti rođenim očima. Ljudi bi pomislili da pričam o nekoj sapunici ako bih probao („dakle, tom detetu je deda varao babu, a majka ćaleta, pa onda je njegov sin ili unuk krenuo da ga zeza kako je baba otišla za drugog dedu, pa taj deda umro, a drugi lik izginuo na vozu tamo u AmerikE, pa tamo pljačkali neke banke, ali pošteni narod to bio“, itd.), ali sam tok priče uopšte nije sapunjav. Naprotiv, ovo je jedna low-key drama koja zavređuje znatno više pažnje nego što ju je dobila. Samim tim, toplo preporučujem (a da li ste uopšte i sumnjali?) da moj eventualni čitalac nabavi primerak „Prozora“. Nije jednostavno objasniti ga (ergo naslov), te je bolje da ga sam(a) overi. A kad smo već tu, preporučujem čitanje istog pri poseti Raški, zarad punog ugođaja.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).