10. Decembra 2019. | 17:51
Početna / Strip / O, kapetane, moj kapetane…

O, kapetane, moj kapetane…

Ko su majstori realističnog strip crteža?

 

To je barem jednostavno odgovoriti. Hal Foster, Aleks Ros, Aleks Rejmond, Al Vilijamson, Bern Hogart, Ras Mening, Vindzor Mekej, Gvido Krepaks, Berni Rajtson, Takehiko Inoue… Jedan kratak pogled tek koliko na par tabli „Princa Valijanta“ govori dovoljno o trudu koji bi ulazio u kreaciju iole realističnih likova u table stripa, kod samo jednog od navedenih kraljeva.

 

A majstori stilizacije?

 

Andre Franken, Žiže, Berk, Albert Uderco, Erže, Pejo – lista raste li raste. Nema čoveka kome Asteriks ili Gaša nisu na neki način ulepšali život, nasmejali do tačke suza ili naveli na tek za nijansu ozbiljnije razmišljanje s krajnje neozbiljnim likovima. Savršena stilizacija je moguća samo i isključivo ako ste maher svog zanata.

E sad, naši prostori imaju pregršt realista i još jedan pregršt stilista. Neretko posao zahteva (ili je barem zahtevao, u neka srećnija doba) sposobnost igranja na ova ova polja. Leskovački strip gigant Nikola Mitrović Kokan je adekvatan primer toga.

foto: Marko Stojanović
foto: Marko Stojanović

Godine i godine rada u ediciji „Nikad robom“ u različitim kapacitetima su pomogle Kokanu da izbrusi svoje realističke veštine. Kroz ruku su mu prošli nacisti, partizani, borci u oba svetska rata, te Turci, Egipćani, Sofka, Tarzan…I sam navodi Aleksa Rejmonda (pretežno) i Hala Fostera kao uzore. Jedan pogled na njegove kasnije radove i pokazuje tendenciju ka klasičnijem crtežu, iako prožetom sa znatno više dinamike od radova navedenih klasičara. Ova dinamika je vidljiva mnogo otvorenije u drugoj strani Kokanovog rada, onoj humorističkoj. Još od šezdesetih prošlog veka, Kokan se oprobava u stilizovanom stripu („Buk i Vuk“) da bi sredinom sedamdesetih i kasnije ta njegova faza doživela bum („Rič i Ard“, „Mek Mrav“, „Mika i Dika“, „Ali Bali“, kao i strip koji je zavredio sopstveno posthumno albumsko izdanje i o kome će reči biti u tekstu, van ove zagrade). Serijal „Kiki Rot“, ako se serijalom uopšte nazvati može – obrazloženje sledi u narednim pasusima – je doživeo publikaciju u „Eks Almanahu“ (jedan broj, jedna epizoda) i „Yu Stripu“ (dva broja, isti broj epizoda), a nastavak istog je ometen drugim (ne)prilikama, mahom geopolitičke i lične prirode. Svi ovi pomenuti i nepomenuti radovi su bili dovoljni dokaz francuskom izdavaču „Dargo“ da spremno prihvati Kokana na eventualnom radu na licencnom „Taličnom Tomu“; eventualnom radu koji nažalost nije ostvaren i ostaje tek interesantna fusnota u Kokanovom životu.

No, koja je životna priča „Kikija Rota“ nakon druge objavljene epizode u „Yu Stripu“? Nakon gašenja kvalitetne strip produkcije na prostorima bivše Jugoslavije, pogotovo u Srbiji, nakon Kokanove smrti, nakon novorođenja ili vaskrsavanja stripa i njegovog neosporivog uvršćenja u glavni tok kulturno-umetničkih dešavanja? Naime, postojali su planovi da stripovi o mizernom kukavičnom kapetanu Kikiju i njegovoj posadi izlaze u Sloveniji, u doba kada je još sve bilo napeto između suseda. Kokanov raniji saradnik i prijatelj, Ciril Gale, je sačuvao dve nikada objavljene epizode. Gotovo dve decenije su čučale u njegovoj privatnoj kolekciji i ugledale svetlost dana kada su se rodili planovi za albumsko izdanje ovog junaka. Još jedna, nepotpuna epizoda, je trudom učenika i saradnika Leskovačke škole stripa (upravo nazvane po Kokanu) kako-tako sastavljena i, kao što urednik Marko Stojanović kaže, ovo je najkompletnije izdanje „Kikija Rota“ (Kokanovog, barem; o tome nešto dalje u tekstu) koje postoji. Doduše, relativno odskora je u Kokanovoj zaostavštini pronađeno još materijala vezanog za ovog junaka, te neka dalja budućnost možda iznedri i dopunjeno izdanje. Album je druga knjiga edicije „Leskovački strip“ i drugo celovito predstavljeno delo jednog od majstora prve generacije leskovačkih stripadžija (prva se bavila Mivelovim „Bockom“).

Kakav je onda Kiki, glavni akter ovih stripova? I o čemu se uopšte radi o ovome stripu koji je doživeo i preživeo to što jeste?

Ugao, kao kod većine karikaturalno-stilizovanih stripova, je komedija. A komedija u „Kiki Rotu“ vuče korene u likovima sa manom. Kiki kao kolovođa je, naravno, čovek sa greškom, gusarski kapetan sa najadekvatnijim opisom „morski vuk koji zavija, ali ne ujeda“. Tanacko telo i besprekorno udešeno lice, sa povremenim izfeminiziranim izlivima emocija ili akcija, svrstava Kikija u panteon dirljivih šeprtlja pokvarenog srca. Nije slučajnost to što naliči na Diznijevog Kapetana Kuku. I naravno, kapetan mora da ima posadu. I naravno, posada je očekivano raznolika. Vudi, deuteragonist stripa, šepavi džangrizavac koji se ne libi da klepi kapetana kada ga iznervira, je ujedno i glas razuma i glas ironije, iako u pojedinim situacijama nije ništa bolji od Kikija. Drvenonog je, bradat, nizak, u jednom stripu čak poseduje i govornu manu (verovatno zbog nedostatka zuba). Crux stripa je dihotomija ove dvojice: veliki i mali, hiperemotivan i džandrljiv, veliki na rečima i veliki na nedelima. Ali posada ne staje samo na Vudiju. Tu je kuvar Pepi, koji mahom spava. Tu je Džo, pirat koji gotovo živi u osmatračnici, i njegov papagaj Pipi. Obojica su mucavci i mogući disleksičari. Tu je i Dojčilo, stripovski Džejmi Hajneman koji opravlja brod i služi kao mišić u posadi. A sretnu se povremeno i drugi likovi. Recimo, drugi pirati, domoroci, ljudi-mravi (Dak i Dik), pokoja lepa deva i pokoji bogatun sa raskošnim brodom. Avanture, ili tačnije „avanture“, mahom počinju nekom svađom Kikija sa ubaciosobupoželji; nastavljaju se nekim nezapaženim trudom zarad potencijalnog dobitka (bio on blago ili ručak), a završavaju katastrofalnim neuspehom (ili delimičnim uspehom u jednoj epizodi) i neminovnom pobunom posade. I naravno, uvrede i saplitanja lete na sve strane.

Kiki Rot e1 01
foto: Marko Stojanović

Kiki Rot je osoba koja je usuđena da pobaci. Samim tim nije čudno to što je pokušana rezurekcija lika u sklopu projekta „Dinamit“. Punokolorna epizoda Kikija Rota, prva van pera Nikole Mitrovića Kokana ili bilo koga iz porodice istog – radili su je Vladimir Marković Luni i Toni Radev – je nešto kasnije objavljena u četvrtom broju strip časopisa „Parabellum“ iz Republike Srpske. Iako se likovi drastično razlikuju od Kokanove izvorne vizije, sam strip je prijatan i pun nostalgične atmosfere. Ono što je ostalo isto je srž samog lika; ljupki ljutko je možda tek nakratko dao inspiraciju za dalje, ali gledajući strip Radeva i Lunija, kao i albumsko izdanje čisto Kokanovih radova, nije bilo uzaludno.

„Kiki Rot“ mahom pati od sličnih mana kao i ostali humoristički stripovi inspirisani frankobelgijskim majstorima stilizacije (pa i stripovi iz same frabel produkcije). Ima repetitivnih gegova, pokatkad su likovi nekonstantni po pitanju karakterizacije, konstrukcija kadrova ume da zbuni, a na trenutke ume da bude i naivan. Međutim, to se da nadoknaditi Kokanovim izvanrednim crtežom. Pojedina rešenja u domenu perspektive i postavki kadrova izranjaju kao reprezentativna; uz to, trud unet u izgradnju okoline i univerzuma u kojem Kiki obitava je polurealističan i potpuno fantastičan. Dizajnerska rešenja samih likova pomalo pate od repeticije (recimo, mravci deluju kao Rič i Ard iz drugog, istodvoimenog Kokanovog stripa, a Vudijeva brada i oblik glave krase još par likova, uz tek par izmena), ali se glavni likovi dovoljno razlikuju i vizuelno i karakterno, te se ovo može prevideti.

Ukratko, iako Kokana nažalost više nema, „Kikija Rota“, na sreću, ponovo ima. Skroman tretman koji je zadobio u novom milenijumu i količina mukotrpnog rada koji je unet u sastavljanje i objavljivanje albuma govore o ljubavi koju leskovački stripomani i stripodeve (varirajućih godina i opredeljenja) gaje prema čoveku zaslužnom za postojanje stripa u modernom Leskovcu uopšte. Skroman tretman za skromnog čoveka, veliki poduhvat za velikog majstora, jedna legenda nanovo izronjena pod perom legende čije ime potonuti neće.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).