Ne zameram ti…
Nisi ti slomila ništa što već nije bilo slomljeno;
pa, sastavljeno i zalepljeno,
osposobljeno da poleti dovoljno visoko
da može da doživi još jedan pad
i tresak od tlo,
praćen onim jezivim zvukom lomnjave krila.
Pad pored otvorenog groba;
suza koja kao prezrena žena miluje zemlju
u želji da iskuka još jednu šansu,
dok joj iza leđa negde svojim putem izmiče voljeno nebo.
Ne zameram ti…
Reći ću ti još i hvala.
Hvala za sve iluzije i zablude,
za neprespavane noći,
i tragom zore, krišom,
u nekom kutku između prkosa i nagona dočekana jutra.
Jednom kada sve prođe,
samo ćemo zablude i pamtiti.
Na njih ćemo se vrećati…
Samo će one nama delovati milo i drago,
jer su samo zablude podstaknute verom da je nešto mogće,
i da vredi.
Ko se za veru venča, od zablude se razvede,
i čim dođe sebi, ako imalo srca ima
sa novom verom pred oltar ode.
To je jedini dokaz da si živ,
i da si čovek.
A ti? Gde god da si, budi dobro…
Hodaj dugo;
hodaj neuspela revoluciju davno zaboravljenih snova.
Majko nerođene sreće!
Majko prazne utrobe
i punog kofera
raznih letova i padova
nada i razočaranja,
čipkastog donjeg veša
i svih onih plišanih meda otrgnutih od detinjstva
i uguranih u svet odraslih i svirepih ljudi.
Hodaj dugo;
sakrij oči iza tamnih naočara i ne misli na mene.
Ja jedno znam…
Tog dana kada sam se osvestio posle pada
i uzdigao nad lokvom sopstvene krvi,
pridržavajući se za slomljena krila;
prvi snagu u sebi iskoristio sam da se glasno smejem.
Smejao sam se kao lud;
smejao i zahvaljivao Bogu na padu…
Rekao sam: Bože hvala ti! Pao sam!
To znači da sam leteo.
Osećaj, neobjašnjiv ljudima koji gmižu.
