Boli me glava.
Nešto me žiga s leve strane.
Želudac me nešto muči.
Da sam mlađi,
pomislio bih da sam zaljubljen.
A i zub mi se javlja.
Hm, da je samo jedan.
Eh.
I to se sve poprilično kosi
s mojim raspoloženjem.
Krenem u osmeh,
pa zastanem.
Nisam siguran
da činim pravu stvar.
Opet krenem,
pa zastanem…
I sve tako…
Moraću da se javim
onoj u belom mantilu.
Onoj,
što sam je zamišljao
pred spavanje.
Samo,
što sada neću
okom trepnuti
dok bude prekrštala noge.
Čini mi se
da me neće obasjati njenom belinom.
A htela bi.
Želela bi.
Treperiće.
I podrhtavaće.
Tražiće odsjaj njene beline
u mojim zenicama.
Kao nekada.
Preznojiće se.
Osetiću njen miris
još jednom.
I biću tih.
I nem.
Samo ću zaplakati.
I glavu staviti u krilo.
I ovlažiti njene butine.
Bele, još neosunčane.
Čedne, još neljubljene
posle mene.
I krenuću u osmeh…
