POSLOVIČNA PJESMA
Noć padala tvrda kao grudi,
budan sanjam s gaćama na štapu
niz ulicu čuvenu po bludi:
daće jednom Bog i ćeli kapu.
Kud nabasah baš na žensku neman,
dvije kruške ispod zrna riže.
Ona beton, a ja k`o prošteman:
na sirotnju i zec đoku diže.
Niti beknu, skiknu, nit’ šta reko’…
Dok se snađoh, odvede je lovar.
Još u glavi trabunja mi eho:
dobrom magi lako je nać` tovar.
Osta vjetar ulicom da penje
u nebesa parfeme boginje,
dva mi druga stišavaju vrenje:
lako je tuđim mlatiti gloginje.
Ništa slađe od ženskoga krampa.
Ta te hrabri, poštuje i hrani,
a u ruci kad utrne lampa:
bolje vrabac, no golub na grani.
