Ruke su moje lavirint straha
Iz koga gnezdo noćima svijem
Tri poljupca pre tamnog mraka
I mnoštvo jesenje svile oblaka
Tu gde žive sne ptice i čarolija
Podižem pogled preko usana
Nežnost se tiho nesebično prolama
Pred “Raspećem “ stojim ukopan.
Nemir sam ostavio u vrt sećanja
Dok dogoreva kazna paganskih Bogova
Tri poljupca pre spavanja uspavljujem
Dok zri mrak iz onog nesudjenog oblaka
Samo će slikar sa slikarskog platna
Rukom odmahnuti uzaludni bol
Što se prolama u sobi vilenjaka
Kruže mi nevidljive ptice u svoj nespokoj.
Pred prikazom stojim zamišljeno ukopan
Dok vence ruža brojim u buketu mirisan
Na ljubav sam uvek nesebično ponosan
Skinutog sina sa slomljenog krsta osećam
Nemir sam ostavio u Dalijevim slikama
Slikar njiše prepun kofer sna i ponosa
Prolama se vrisak sa platna nedodira
Tvoj sam čovek u srcu oslikanog akvarela
Pred “Raspećem”stojim skrušen i ukopan!
