Piše mi jedna devojka iz duševne bolnice
Kaže da je hipersenzibilna, to je njena dijagnoza
Nekad su hipersenzibilni bili u pozorištima
Pisali knjige
Ode ljubavi svojim ljubavima
Sve se to smatralo vrlinom
Najlepšom mogućom osobinom
A danas pišu iz duševnih bolnica
Kaže da je preosetljiva
I da će da je puste kada joj se stabilizuje stanje
Nešto se mislim, postoje svratišta za stvari
Skuplja se ovo ili ono
Za ove ili one
Svako tamo odnese ono što mu ne treba
Ili što bi da baci
Postoje svratišta i za pse, mačke
A gde je svratište za ljude?
Tebe ili mene recimo?
Gde čovek može da pronađe ono što mu treba?
A da ga pre toga ne zaključaju
Ne zalepe mu na čelo dijagnozu
Navuku mu ludačku košulju
I hrane lekovima neprekidno
Dok ga potpuno ne umrtve
Ljudi se leče od hipersenzibilnosti
Postaju, navodno, normalni
Hladni i bezosećajni
Šrafovi u društvenoj mašini koja savršeno radi
A da nije te, nazovi, bolesti
Mogli bismo reći zbogom svoj umetnosti sveta
Nadam se samo da neće i mene da leče i izleče
Do tada hvala mojoj “poremećenosti”
Za svu poeziju koju mi je dala
A i život
