fbpx
spot_img

TESNA CIPELA

suze

Nisam ja od kamena
Pa da ne umem da plačem.
U suzi cveta najlepši pelin
Koji iz duše kaplje
Nedostajanjem one
zbog koje venu ruže
neubrane.
Kao leptir kad odleti
S ramena,
Tako i ja rastačem
Kišu u očima svelim
I padam sličan kapi
Sa kljuna čaplje
proziran od praznine
i krvav od rane.

Nemam ja srce od čelika
Pa da ga za druge čuvam.
U vatri trajem
i jednako gorim
kad misao otrovna
u njega bane.
Kako je naša promašena
Ljubav velika.
Kako je lepo misliti na te
Pred izdisajem.
Ko tesna cipela
Koju uporno izuvam
Sa sobom se borim
I čekam da
Vaseljena plane.

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.