Tišina. Ona bolesna. Zla. Namerna. Nebrojano puta, iskušena. Ona koja miriše na kraj.
I na novi početak. Ponekad.
Beli zidovi, tvrde klupe i čekanje. Ima li gore ? – mladić je izgovorio.
Ima – onaj trenutak kad začuješ svoje ime, kad očekuju da prođeš kroz ona siva vrata, a ne znaš šta se iza njih skriva…
Nije običaj da pacijenti ulaze zajedno, verujem da to znate. Ovaj put ću vam dozvoliti.
– Da li je voliš ? – Ne .
– A, ti ? Da li ti njega voliš ?
– Ne, mi se zapravo i ne poznajemo.
Gledala nas je i odmahivala glavom. A, onda je usledilo pitanje : Odlučili ste da govorite o najdubljim osećajima, tajnama, pred apsolutnim strancem ?
– Nismo o tome razmišljali, dok smo ulazili. Ja sam Mark. Drago mi je, Frances.
– Uostalom, i vi ste stranac.
Iako dolazimo svake nedelje i govorimo o svom ništavnom životu, nismo vas upoznali. Vi ćutite. Plašite se samo stranaca ?
Za nas postoji dijagnoza. I ona je konačna. Nemamo šta da izgubimo. Zato smo odlučili da se borimo. Protiv nje, najopasnije. Tišine.
Zamislite !
Ćutimo. Igramo se prstima. Ne osećamo. Sve ono što se očekuje od nas. Odlazimo u prazan stan. Okruženi smo ljudima, koji ne govore. Neki, ne umeju. Neki, ne žele. Zaboravili smo da se držimo za ruke. Ne volimo život, i ne igramo se s njim. Ne postoji radoznalost, ni briga. Samo tišina. Tišina kao oružje. Najopasnije.
– Vi se ne plašite tišine ?
– Ćutala je.
Znate li ko je ludak ?
″Onaj koji živi u sopstvenom svetu″, kreator paralelnog. On je onaj, koji je zarobio tišinu.
– Plašim se, tiho je izgovorila i zaćutala.
Tišina. Ona koja miriše na kraj. I na novi početak. Ponekad.
