Ona je pisala pesme setne,
I posve bolne, ko jesen gole.
Voleo bih da me ponovo sretne
Makar me ko nož oštri ubole.
Ljubila me je. O , usne pamte,
Tako prozračno kao da plovi,
U meni i sada vulkani plamte
I rove kroz krv odbegli snovi.
Ko pijavice ruke joj behu
Stezale su me, al’ zalud sve to.
Nosila je devojčurak u svom smehu
I nešto čisto, pitomo, sveto.
Dala se, nežno, u predvečerje,
Meni, sanjaru, verno ko pseći,
Letele su zvezde ko ptičje perje,
A znala je da ću od nje uteći.
Ona me i sada pesmom zove,
I katkad se prividom u snu javi.
Metafore bola još me love
I ljubav zaspala u mladoj travi.
