Prilike i neprilike u carskoj i revolucionarnoj Rusiji uslovili su da mnogi perspektivni, i drugi nevoljni, ljudi različitih profila nađu utočište na Zapadu, pa i u novostvorenoj Jugoslaviji (neki su zapravo i okončali dug i plodan život u nekim od zapadnih zemalja). Samo ćemo ukratko nabrojati neke (ugl. likovne) autore i njihove zasluge.
Sergej Solovjev: Crni ataman, Pod slobodnim suncem (po Finžgarevom romanu), Tri musketara, Napoleon, Đavolov šegrt u XX veku…
Kostantin Kuznjecov: Grofica Margo, Bajka o caru Saltanu, Petar Veliki, Baron Vampir, Sinbad moreplovac i npr. komični Boemi (pod pseudonimom Steeve Doop, uz još jedno ime iza koga verovatno stoji Branko Vidić!)
Nikola Navojev (1913 – 1940): Zigomar, Istorija abisinskih dinastija (1935.), Koralno ostrvo, Mali moreplovac, Mladi Bartulo, Dve sirotice (iz pariskog života), Hajdukov sin, Otmica lepe Turkinje . . .
Najzad, veliki Đorđe (Jurij) Lobačev (1909-2002), rođen zapravo u Skadru kao sin ruskog konzula u Turskoj! Promenio je dosta prebivališta, a praktično drugu polovinu svog dugog života proveo u Ljenjingradu, odn. Sankt-Petersburgu – Autor je i prvog stripa objavljenog u SSSR-u: Uragan dolazi u ponoć (1966)
Dela: Krvavo nasledstvo i Zrak smrti (1935, oba po scenariju njegovog kuma Vadima Kurganskog), Hajduk Stanko, više epizoda Plave pustolovke i dr. Nama je najpoznatiji po izdanjima u kojima se obradjuju motivi iz naše narodne proze i epike (ugl. rađeno 1938-39, a neke 4 decenije kasnije izdato u tvrdo ukoričenim albumima): Ženidba cara Dušana, Baš Čelik, Propast grada Pirlitora, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Biberče (1942. u listu „Kolo“, zatim 1951.)
Uz rad ovih velikih crtača, nužno je naglasiti doprinos već pomenutog Branka Vidića kao scenariste i
adaptera fabule (naročito uz Navojeva i Solovjeva), a bio je i samostalni autor pustolovnih romana. Mežu manje slavnim scenaristima pomenućemo Pavla Poljakova i Slavomira B. Lazića.
