fbpx

Zašto je dobro pričati javno o humanitarnom radu

Znam da mnogi veruju da ne može svako da pomogne svakom i da je humanitarni rad rezervisan za bogate ljude. Na žalost, dosta često se dešava da svet u kome živimo mnoge stvari i dela meri u nekoj valuti, a činjenica je da u ovako teška i krizna vremena nemaju baš svi privilegiju da izdvoje novac i na taj način pomognu.

Činjenica je da humanitarni rad nije samo davanje novca u određene svrhe. Pomoć može da dođe u raznim oblicima, od najjednostavnijih, poput pružanja ruke, osmeha, otvaranja vrata nemoćnoj, nejakoj osobi…sve do volontiranja, doniranja vremena i ekspertize kako bi se pomogla realizacija projekta. Ima raznih načina. Ali danas bih se osvrnula na jedan način koji vam ne bi oduzeo mnogo vremena.

Evo mog predloga, nadam se da ću vas na kraju privoliti da mi se pridružite 🙂

Verovatno i vi imate sličnu naviku kad ustanete. Svako jutro započinjem dan uz čaj i “listanje” novina po internetu. Zanima me šta se dešava u Srbiji i svetu. Prelazeći tako kroz vodeće naslove nailazim na vesti poput: “XX ljudi ubijeno u pucnjavi u X zemlji”, Pronađena nova žrtva serijskog ubice”, “Huligani uništili školsko dvorište”, “Gdin X kupio novi Ferari”, “X ubio Z”, “Ona nosi sat/haljinu/torbicu koja košta $XXX”, “X se napio na žurci”…

Naravno, većina ovih vesti me oneraspoloži. Toliko je ekstremnih tema. Ljudi se ubijaju, bolesni, gladni, žedni, ekonomija u krizi, mladi bez posla… a onaj tamo kupio Ferari ili ogromnu kuću od nekoliko miliona. Idemo iz krajnosti u krajnost.

novak-i-jelena-djokovic-fotografija-4

Naslovi poput “Osoba X donirala X novca za decu”, “ X pomogao izgradnju domova za porodice”, “Studenti volontiraju u sirotištima”, “Deca se okupila da zajedno očiste ulice”, “X daju topli obrok ljudima bez domova” ne mogu nigde da dođu do izražaja. Postali su nevidljivi u moru tuge, tragedije i krize. A ima ih. Postoje! Ali nekako uvek ostanu zatrpani, zaboravljeni do te mere da su ljudi počeli da veruju da je pomoć drugoj osobi isključivo privatnog karaktera i da za to niko ne treba da zna. Pojavio se i taj ekstrem.

U nekim zemljama se još uvek smatra da je neadekvatno javno govoriti o humanitarnom radu. Dosta njih kaže “Ako pomažeš, to radi iz srca i privatno, ne moraš o tome da pričaš na sva zvona. Ako svima pričaš, to je zato što tražiš ličnu promociju”.

Čak i mi u #NDF timu smo se isto tako ponašali i verovali da je to ispravno skoro 4 godine. Pomagali smo deci da dobiju adekvatno lečenje, pomagali smo sportistima i sportskim klubovima, manastirima, pomogli smo Loznici i Kraljevu da se oporave od poplave i zemljotresa.

Pomagali smo na razne načine, ali nismo pričali o tome zbog uverenja da je to ispravno. Sada se pitamo koliko je osmeha vest o našem radu mogla da izmami da smo je samo podelili? Koliko ljudi bi takva vest inspirisala da i oni pomognu ili urade nešto slično?

Način na koji neki ljudi govore o svom humanitarnom radu ponekad ume da izazove neodobravanje umesto divljenje. U našoj nesavršenoj ljudskoj prirodi je da se hvalimo stvarima koje posedujemo. A neki ljudi vole da se pohvale time koliko i kako pomažu. Naravno, oba primera su pomalo ekstremna jer ni u jednom slučaju nema potrebe za hvalisanjem.

Na žalost, baš zato što su sekcije o humanitarnim aktivnostima i akcijama nedovoljno zastupljene u medijima, počeli smo da verujemo da je to tako sa razlogom. Da stvarno ne treba da se priča o tome. Ali to nije istina i ne treba da bude interpretirano tako. Činjenica je da skandal, bol, nasilje i seks najbolje prodaju novine. To je opšte poznato. Ali to ne znači da je humanitarni rad zabranjen za priču!

Zbog čega je normalnije da svakodnevno čitamo o tome koliko neko ima novca, koliko kuća ili kola poseduje, gde je bio na odmoru i šta je kupio umesto da čitamo o osobi koja je učinila neko dobro delo, pomogla nekom ili postigla neki značajan rezultat u svom poslu koji će kasnije pomoći velikom broju ljudi?

Ukoliko počnemo da tražimo ovakve vesti, dobićemo ih. Ukoliko sve više lepih stvari počne da se dešava u našem okruženju, sigurno će se pojaviti u vestima. Ukoliko ove vesti počnu da dobijaju veliku pažnju, pobediće one ružne i tragične vesti koje nam se uvek pojave na ekranu kada otvorimo “e-novine”.

Vrlo logična strategija koju možemo da primenimo. Sa ovakvim stavom i ponašanjem, humanitarni rad neće više biti tolika tabu tema. Postaće normalna pojava oko nas o kojoj cemo svi čitati i znati. I ohrabrićemo ljude da se bave humanitarnim radom i pomoći im da razumeju na koji način mogu da pomognu.

jelena-skolica-zivota

Postaće nešto što će dati smisao našem zivotu i postojanju. Postaćemo manje sebični i više timski orijentisani. Sa takvim lepim i pozitivnim vestima ćemo uticati na raspoloženje društva.

Ne dešavaju se samo ružne i skandalozne stvari oko nas. Vandali i huligani ne zaslužuju iz dana u dan naslovne strane i centar pažnje. Time ih ohrabrujemo da nastave to da rade, a i druge pozivamo da im se pridruže. Vredni, širokogrudi, iskreni ljudi s integritetom zaslužuju nasu pažnju,divljenje – i naslovne strane.

Zamislite da ustanete ujutru i vidite novine prepune lepih vesti. Zar vam to ne bi izmamilo osmeh na lice?

I vi ne biste bili jedini nasmejani, već i ostatak ljudi oko vas!

Zato sutra ujutru kad ustanete, potražite vesti o nekome ko je učinio dobro delo, pomogao nekoj osobi ili celoj zajednici – kliknite na tu vest, ostavite komentar, podelite sa vašim prijateljima na Facebook-u ili Twitter-u i pozovite ih da urade isto. Hajde da im pokažemo da želimo mnogo više ovakvih vesti!

Setite se šta uvek kazemo u #NDF timu?

Ne plašite se da sanjate velike snove!

Ovo je moj veliki san.

Radujem se da vidim vaše komentare,

Jelena Đoković

Izvor: novakdjokovicfoundation.org

Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.