nije teško stići nigde
Breht danas priča o revoluciji, partizanima, javnim kućama, nemcima. Tonac ga gleda kroz staklo i stalno vrti glavom. Nije mu jasno odakle sada te teme u ovakvoj emisiji i kakve veze sve to ima.
Završen blok priče. Ide muzički deo.
Tonac: Brehte brate odakle ti bre ove fore što valjaš danas. Kao ovo ono, kao Olga Popadić, javna kuća, pobednici, poraženi…itd.
Breht: Pa ova Olga sine, to mi je bila baka, nana, znaš ( smeh),
Telefon ponovo zvoni.
Tonac: Za tebe. Zove neka baka.
Breht: Ne smaraj sine.
Tonac: Javi se Brehte žena zove već peti put.
Breht: Da molim. Da ja sam.
Glas: Mladiću nije lepo kako vi pričate o našoj revoluciji.
Breht: Nije.
Glas: Nemate preča posla. Znate li koliko je izginulo…
Breht: Ne znam, samo hoću da kažem da se sve ponavlja i da su u svakom ratu i pobednici i poraženi isti. Nema razlike. Jedino se razlukuju po tome što pobednici pišu istoriju. Uostalom ako hoćete uključiću vas za pet minuta pa sve lepo ispričajte.
Glas: Nema šta da pričam to piše u knjigama a vi…
( Breht spušta slušalicu).
Grozan sam čovek, (misli) ali nije raspoložen za istoriju. On se samo zeza.
Telefon: ( gazda) Brehte šta bre ovo (biiiip). Pusti bre četnike i partizane bre. Daj malo svakodnevice, krv, znoj, lopuge, emocije.
Breht: Pa šta se promenilo od 45 – te.
Gazda: Sve.
Breht: Aaa. Nisam znao. Niko mi nije javio. I, kad si već tu, kada će lova šefe.
Gazda: Molim.
Breht: Lova, pare, mani. Kinta šefe.
Gazda: Dođi posle. Tu su neke face. Hoće da te upoznaju.
Tonac: Upadaj Brehte. Ide najava.
Breht: (šefu) Važi (toncu) Odjebi i pusti još jednu stvar (sekretarici ) Skuvaj jednu normalnu duplu kafu ne mogu više da se nalivam ovim leševima od kafe.
Telefon zvoni. Opet neki “pacijent”.
Za tebe – kaže mu sekretarica.
Breht: Nisam tu.
Napolju je divan dan, divan dan… Promiču strava ribe ulicama.
Gde je ona kurva sada, ona glupa Dženi, misli Breht dok sedi u sopstvenom grobu od života i pali novu, stotu cigaretu.
