Nedelja, tiho septembarsko popodne. Pošao sam u laganu šetnju opustelim ulicama, stigao do centra grada, pa produžio ka Novom Beogradu. Dok sam prelazio preko Brankovog mosta pala mi je na pamet jedna davna storija, još iz pedesetih godina prošlog veka.
Tada su baroni i markizi Narodnooslobodilačke borbe i Revolucije bacili anatemu na mog omiljenog pisca iz školske lektire, Branka Ćopića. Pretili mu izopštenjem iz javnog života, čak i robijom, a jedino što mu je stavljeno na teret bila je njegova tek objavljena i brzinom munje raspeta na krst – Jeretička priča. Dakle samo priča, pa opet se na njegova pleća sručio težak pogrom, kao da reči mogu da dignu državu u vazduh.
Saznavši za nevolju koja je snašla njegovog brata po peru, budući nobelovac Andrić pokušao je da ga uteši rečima:
– Piši romane, Branko, njih ionako niko ne čita!
Sudeći po svemu, Andrićeve mudre reči nisu ostale bez odjeka – Ćopić ga je poslušao i o tome rečito svedoči njegov potonji romansijerski opus. Ali koliko mu je to pomoglo da ideološke čistunce skine sebi sa grbače, to je već druga priča.
U međuvremenu mnogo je vode proteklo Savom i Dunavom, i mnogo se toga promenilo, dakako nabolje. Današnji vlastodršci, lišeni ideoloških i svakih drugih predrasuda, nisu tako neprijateljski nastojeni prema piscima. Nema te priče zbog koje bi nekoga terali u mišju rupu i pretili mu progonom, ma koliko ova bila jeretička. Imaju oni pametnija posla, a hajku na „misleće glave“ velikodušno su prepustili tabloidima.
Ali nešto je ipak ostalo isto. One Andrićeve reči prate nas kao usud, štaviše čini se da nikad nisu bile aktuelnije. Romane i dalje niko ne čita!
