Tja. Ili, ura! Dođe vreme i za moju penziju.
Ovaj članak čekao je da bude napisan godinu i po dana bar, ali eto…ko čeka – to i dočeka.
Elem, da mnogo ne dužim, mnogi već znaju da sam već duže vreme u profesionalnoj penziji (mislim na profesiju kojom sam se bavio), mnogi ne znaju, pogotovu ljudi sa kojima sam u kontaktu preko „Pokazivača“, ali eto…dođe vreme da to svima i obznanim.
Nema potrebe za brigu, što se tiče mog zdravstvenog stanja, recimo ovako – optimalno je. To pogotovu da se uzme u obzir jer sam navikao da budem trpeljiv, kako prema drugima, tako i prema sebi. Čak često znam i da praštam…mada sebi i kada bih oprostio, što se tiče uzroka penzije, nemam šta. Tu sam oprostio drugima. Neka su živi i zdravi, oni i njihove porodice. Nadam se i mene i moju porodicu u tom smislu da će Bog pogledati i da gleda. Što bi naš narod rekao…bilo pa prošlo, idemo dalje.
I dosta o meni, da ne bude ja, ja, pa samo ja. Sada je red i o Noletu nešto da napišem, valja se…što bi naš narod rekao.
Molim sve belosvetske medije da čoveka prestanu da pitaju kada će ići u penziju. To nekada zna da bude dosadno, a nekada i opterećujuće. Kao što je nedavno i „provukao“ u jednom intervjuu, cilj je sledeća Olimpijada, i to bi bilo to…valjda. Možda bude i nešto više.
Sve u svemu, mislim da osim toga što svi belosvetski mediji treba čoveka da ostave na miru u vezi tog pitanja, mislim da treba jasno i glasno da im kaže da će igrati bar do sledeće Olimpijade. I to je to. Možda medijima treba malo goriva, možda i Noletu prija da se malo više govorka o njemu, ali mislim i da to treba jednom izjavom prekinuti i usredsrediti se na naredna dešavanja.
Zalet je uhvaćen, sada samo malo, još jedan napor, juriš, da se mlađim snagama do Olimpijade pokaže ko je „tata“ i to bi bilo to.
Da ne tupim više, idemo dalje…pa kako bude…listovi se okreću, stalno. Moj je okrenut, ali ovde ne planiram da stanem, a Noletov se okreće. Kao i kolo sreće.
U to ime – novakujem.
Idemo dalje.
